ZVONKO ŠARIĆ U DEVETOJ DECENIJI I DALjE OZELENjAVA VRDNIK

Zbog njega meštani dišu punim plućima

Bez finansijske nadoknade Zvonko Šarić zasadio je više od 200 četinara

U Vrdniku mesto sastanka sa Zvonkom Šarićem bilo je kod stare kasine, ili kako nam je još rekao „zgrade opštine“. Dočekao nas je nasmejan, ponosno, ali i hitro i lako noseći svojih 86 godina života. Do njega nas je dovela sada već nadaleko poznat glas da četrdeset godina unazad ozelenjava svoje mesto i to besplatno. Takođe, bez ikakve naknade poklanjao je mladice zainteresovanim ljubiteljima prirode širom zemlje, koje je sam odgajio.
Nekada mašinac, koji je ceo radni vek proveo u struci, prirodu je zavoleo, kaže, još kao dete. Deda i baba imali su pod Vrdničkom kulom salaš. Tamo se upoznao sa sadnjom vinograda i voćki. Međutim, život ga je kasnije odveo i do Južne Afrike, gde je proveo dva-tri meseca. Bio je u poseti svome sinu, koji je živeo i radio najpre u Bocvani sa svojom porodicom. Iako književnik, Zvonkov sin tamo se bavio predavanjem u školi, jer je dobar poznavalac jezika, a takođe se bavio i hortikulturom.
– Video sam kako on tamo sadi i javila mi se ideja da mogu tako i ja, kada se vratim kući u Vrdnik. Trebalo je dosta ulaganja za tako nešto, pa sam počeo od žira. Video sam u šumi kako je iznikao žir, uzeo sam ga i presadio na drugo mesto, pošto je bilo jasno da mu okolina u kojoj je izrastao neće odgovarati i on se primio. Još u osnovnoj školi sam skupljao šišarke, tada je to šumarija otkupljivala. Vadili su semenke iz šišarki za rasadnik, pa sam išao i da vidim kako to izgleda i kako se to radi. Izvadi se seme, ali od stotinu možda se primi jedan ili dva. Vrlo je zahtevan taj posao, kao i sam žir, takva mu je priroda. Počeo sam tako sa četinarima. Mislim da sam preko dvesta zasadio. Odmah sam počeo i poklanjati, tako da nijednog dinara nisam uzeo. Moji četinari otišli su u mnoge gradove. Mogu da se prenesu u saksiji dok su mali, ispričao nam je Zvonko.

Zlatne ruke koje su održavale ravanička zvona
Zvonko je jedan od retkih koji je održavao ravanička zvona, dok su još imala konopce. Iako su sada zvona električna, kada se dogodi da lanac pukne ili spadne, retko se ko sme popeti tako visoko, pa Zvonko opet priskoči u pomoć.
Osim toga, Vrdniku je dao i doprinos u očuvanju istorije i kulturne baštine, pa je tako prikupio vrlo vrednu kolekciju fotografija prirode, ali i starog rudnika.

Širom Vrdnika mogu se videti visoki četinari, lepo održavani. Kada dođete u to mesto, upravo pored „zgrade opštine“ odnosno mesne zajednice, nalazi se park u kojem ima i mladih i starih četinara. Sve je to delo Zvonkovih ruku. Iako je skoro sve radio sam, naglašava da su mu u prethodnom periodu u logistici sadnje četinara pomogli predsednik iriške Opštine Tihomir Stojaković i preduzeće „Komunalac“, odnosno njihovi zaposleni, na terenu.

Međutim, kako kaže, brine ga ono što nadolazi… Klimatske promene i neobično toplo vreme iz godine u godinu sve više šteti četinarima. Naime, sve je manje padavina, koje su neophodne ovoj vrsti drveća.
– Iako su banjski uslovi pogodni za četinare, svake godine sve je manje kiše, pa je i sadnja rizična. Drveće se suši. Da bi se održali, spas je navodnjavanje. Četinari, takođe, traže i da bude čisto oko njih, naročito dok su još mali, ne sme da bude trave oko njih. Potrebno je i da ne budu jedan blizu drugog, da bi mogli rasti. Neki mogu dostići visinu i do 70 metara, kaže Zvonko pokazujući nam jedan visoki četinar.
Vrlo je interesantan i ariš, koji je četinar, a opada mu lišće, odnosno iglice, kako se najčešće među narodom govori. Zvonko kaže da je sadio hrast i lipu. Lipa može da se gaji iz semena, ali tada proces traje dugo. Zato ih češće presađuje iz šume, gde ima mnogo mladih lipa, koje su izrasle iz semenki koje padaju sa starijeg drveća. Zvonko vrlo pažljivo vrši presađivanje i to samo onih za koje proceni da će biti upitan opstanak na tom mestu.
Ne možemo da ne pomenemo i Alekseja, Zvonkovog unuka koji je ovom prilikom bio Zvonkov partner u pokazivanju alata, mladih četinara i onih dugogodišnjih. Čini se da će mali naslednik, koji je već zavoleo boravak u prirodi, možda biti taj koji će nastaviti dekinim koracima.
Aleksandra Dražić
Foto: Branislav Tucaković