SA DANILOM KRTINIĆEM, TROFEJNIM ATLETSKIM TRENEROM O NjEGOVOJ MISIJI ZA VEĆE POŠTOVANjE TRENERSKE STRUKE I POVRATAK PROVERENOM SISTEMU LjUDSKIH I SPORTSKIH VREDNOSTI

Atletski čarobnjak starog kova

Drugi mandat na poziciji predsednika Trenerske organizacije Srpskog atletskog saveza tek je jedan od vidova formalnog priznanja rada i rezultata mitrovačkog trenera koji svojim najvećim profesionalnim uspehom smatra ostvarenje vrhunskih rezultata sa svojom sugrađankom i petostrukom srpskom olimpijkom Draganom Tomašević. Danilo Krtinić smatra da je misija njegovog poziva u Trenersku organizaciju nacionalnog atletskog saveza koja okuplja sve atletske trenere u republici da dokaže kako je trener osnovni „šraf“ svakog kluba i njegovog uspeha

Sa Danilom Krtinićem razgovarali smo u više navrata i teško da ćemo naći Mitrovčana koji ne poznaje rezultate njegovog trenerskog rada u atletici. Drugi mandat na poziciji predsednika Trenerske organizacije Srpskog atletskog saveza tek je jedan od vidova formalnog priznanja Krtinićevih uspeha u moru afirmativnih glasova koji dolaze iz struke ali i iz usta njegovih atletskih učenika, saradnika – u krajnjoj liniji i sugrađana, jer je u bogatoj sportskoj karijeri svesno odbijao pozive iz velikih atletskih i urbanih centara, uz mogućnost da svoje znanje bogato „naplati“ u dalekim Emiratima ili Saudijskoj Arabiji. Uprkos tome što je i danas na čelu najstručnijih atletskih tela i foruma u Srbiji i Vojvodini, angažovan i kao podrška u matičnom Atletskom klubu „Sirmijum“, a od nedavno i trener apsolutnog državnog bacačkog rekordera Armina Sinančevića, Danilo Krtinić svojim najvećim profesionalnim uspehom smatra ostvarenje vrhunskih rezultata sa Draganom Tomašević – bacačicom diska, skromnom i vrednom devojčicom iz komšiluka koja je kroz zajednički sportski suživot sa svojim trenerom, uprkos nedostatku prirodne predodređenosti za težak bacački sport, svojim radom, poslušnošću i upornošću postigla nešto čime malo koji sportista može da se pohvali – za dvadeset godina nije propustila nijedno Evropsko i Svetsko prvenstvo, uključujući i pet Olimpijskih igara. U Srbiji i atletskom sportu to je jedinstven slučaj iza koga stoji nedvosmislen trenerski i „ljudski“ potpis. Svako ko je upoznao Draganu i kompletna srpska sportska javnost zavoleli su je kao osvajačicu vrednih domaćih i inostranih priznanja – ali ona je po rečima svog učitelja, prevashodno sjajna ličnost i pozitivan primer budućim generacijama.
U razgovoru sa Danilom Krtinićem zaustavljamo se na konstataciji da u sportu nisu važni samo fizička spremnost i tehnika, već i kontinuirana izgradnja ličnosti, u čemu prvorazrednu ulogu opet imaju treneri. Srž velikog intervjua koji je čuveni mitrovački trener nedavno dao za beogradski „Ekspres“ jeste njegova tvrdnja da je uloga trenera ključna, baš kao i poštovanje stručnog rada, ne samo u atletici već i drugim sportovima. Govoreći pohvalnim epitetima o svojim prvim trenerima, naš sagovornik naziva ih „genijalcima“ i filmskim junacima svoje generacije. Iskustvo u organizovanom radu sa sportskim stručnjacima Krtinić je svojevremeni imao kao sekretar mitrovačke SOFK-e (Saveza organizacija fizičke kulture), čiju transformaciju i praktični nestanak smatra velikom greškom u promeni sistema. „Recepti“ za ekspresan uspeh u sportu, uz koje uglavnom ide maštanje o dobrim prihodima i lepom životu, preplavili su internet i društvene mreže. One su u dobroj meri vodilja mnogim klincima kojima dobronamerni saveti o sportskom, karakternom i socijalnom sazrevanju zvuče kao sanjarenje ljudi iz „prošlog veka“.

Trener mora biti „čovek“ i prijatelj takmičara za ceo život
Krtinić smatra da je misija njegovog poziva u Trenersku organizaciju nacionalnog atletskog saveza koja okuplja sve atletske trenere u republici da dokaže kako je trener osnovni „šraf“ svakog kluba i njegovog uspeha. Zalaže se za reafirmaciju krovnih sportskih i trenerskih organizacija koje su jedina garancija da srpski omladinski sport za desetak godina neće ući u još ozbiljniju krizu sa generacijama koje će biti fizički nedovoljno sposobne, nezainteresovane a društvenom smislu asocijalne. U tom pravcu, po njegovom mišljenju najvažnije je opredeljenje države da se vrati proverenim vrednostima i uvede princip razmišljanja i struke koja će se jedina pitati za razvoj sporta. Kaže da je ulaganje u stručnjaka ulaganje u čoveka jer pravi stručnjak mora biti „čovek“ u punom smislu te reči.
– Suština mog trenerskog poziva i posla ostalih kolega je da sa svima kojima smo radili ostanemo prijatelji i uzor za ceo život. Ako ne postigneš taj stepen poverenja i požrtvovanja, nisi napravio ništa i sve si u trenerskoj karijeri promašio. Moj motiv rada u atletici je da ovom sportu vratim sve što mi je dao a omogućio mi je da se svestrano razvijam kao sportista i čovek, kaže najpoznatiji mitrovački olimpijski trener.
Svojim kolegama u trenerskoj organizaciji ponudio je ulogu ne komandujućeg zapovednika, već svojevrsnog portparola spremnog da sasluša i brani svaku dobru ideju. Kaže da je srećan što ga okružuju sjajni ljudi poput Gorana Obradovića, Dragutina Topića, Zilkića, Šolaje i ostalih koji se takođe zalažu za povratak trenerskog autoriteta. U karijeri je pored srpske reprezentacije radio sa najboljim bacačem Crne Gore Danijelom Furtulom i srpskim juniorom Božom Antunovićem. Pošto očigledno ne može bez izazova, prihvatio je rad sa Arminom Sinančevićem kojeg „izvlači“ iz teške povrede i za koju godinu najavljuje novi olimpijski, evropski ili svetski podvig.

Naš sagovornik nedavno je prolazeći pored grupe dečaka i devojčica u svom naselju, mitrovačkom „Dekancu“ pokušao da im objasni nekada popularnu uličnu igru „školice“. Njegovo stručno oko primetilo je da snalaženje i koordinacija skoka i doskoka u desetak kredom iscrtanih polja na betonu mogu da bude itekakav problem. Pokušavajući da napravi poređenje sa „svojim“ vremenom Danilo se setio bezbrižnih dečačkih dana s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina u Fruškogorskoj ulici nadomak popularne mitrovačke bare.
– Uveren sam da današnjim generacijama nedostaje sistem pravilnog odrastanja koji je postojao u našem detinjstvu i mladosti, a danas je nažalost uništen, pa oni često ne razumeju o čemu im pričamo. Moji drugari i ja veći deo dana hodali smo i trčali bosi po travi i prašini. U kuću smo ulazili tek pošto bi nas roditelji na neki način „uhapsili“ i vezali nekom kućnom obavezom. Sećam se, penjali smo se na jedan orah u dvorištu koji je po visini prevazilazio moju kuću, pa mogu reći da smo više vremena smo provodili na drvetu nego na zemlji. Takav način druženja donosio nam je dvostruku blagodat. Najpre smo razvijali sjajne socijalne odnose između sebe jer je svako imao pravo na svoje mišljenje, a tu je bilo neizbežnih svađa i mirenja. Imali smo svoju grupu, vođe i ekipe, kauboje i indijance, ali niko ko bi se posvađao nije odlazio kući, a da se sa svojim drugarima istog dana nije izmirio. Na neki način smo se pripremali za realan život. Znali smo da spremimo hranu, ispečemo krompiriće, zajednički napravimo kućice, igrališta, da jedni drugima pomognemo u raznim poslovima i učinimo sebe konstruktivnim mladim ljudima a ne destruktivcima. Jednostavno – bili smo kreativni u svom socijalnom razvoju, a samim tim napredovali smo fiziološki i morfološki jer smo bili u stalnom pokretu i aktivnostima. Igrali smo „vije“, fudbala i upražnjavali sve moguće sportove, kaže Danilo Krtinić opisujući svoje odrastanje u mirnoj mitrovačkoj ulici.
Nije zaboravio dan kad mu je otac rekao – „biraj sport kojim ćeš se baviti, kući ne možeš sedeti“ a setio se vremena kad je profesor i trener poštovan kao neko bliži od oca ili majke. Danilo je u dečačkim i momačkim danima bio aktivan u mitrovačkom rukometu, džudou, fudbalu, a kasnije u atletskim disciplinama – preponama, skoku u vis i bacanju diska. Imao je sreće da na spisku svojih učitelja u Sremskoj Mitrovici ima čuvenog profesora i džudistu Velju Korunića, rukometaša „Zizu“ Bartoša i ostale legende gradskog sporta. Dobra sportska osnova stečena u rodnom gradu kasnije ga je odvela na studije fizičke kulture ali i u najveće srpske klubove „Zvezdu“ i „Partizan“. Vremenom je stekao svetsku slavu što mu je dalo priliku da „ćaska“ sa mnogim olimpijskim šampionima. Svoje učitelje od prvog dana gledao je kao „čarobnjake“. Oni su ljubav i posvećenost sportu pretvorili u svojevrsnu priču koju su klinci oduševljeno slušali „otvorenih usta“, kako Danilo reče – priču koja je bila pravi sportski ep.
– Na žalost, toga danas nema. Naša deca veruju spravama – telefonima i računarima, u kojima ne znaš ko je pisao neki savet i sugestiju, ni kakvog je ta osoba kredibiliteta da širi određene ideje. Prenose se poluznjanja i poluinformacije na koje oni navikavaju. Što je najgore, sadašnja generacija ima „mobilna“ prijateljstva, tako da oni nisu istinski tim, već obično društvo iz koga sutra možeš da izbrišeš bilo koga. Nema te socijalne prisnosti koja se čak posmatra kao slabost. Zbog toga mogu da budu žrtve neformalnih ili marginalnih grupa kojima se otvara šansa da edukuju dete više nego roditelji koji rade dva ili tri posla. S druge strane, deca su nam sportski nepismena i daleko su od mentalno-fizičke spremnosti nekadašnjih generacija koje su imale veću želju da nešto nauče, da ono što im ne ide ponavljaju više puta, dok sadašnji klinci hoće samo ono što njima odgovara, kaže Danilo Krtinić.
Draganin uspeh je dokaz da sportski rezultati ne zavise od uslova, već struke
Naš sagovornik obišao je sve meridijane sveta i svestan je sveprisutne komercijalizacije sporta. Prethodno opisan način odrastanja starijih generacija u eri socijalizma, smatra najbitnijim uslovom mnogobrojnih svetskih odličja jugoslovenskog i srpskog sporta, dok rešenje u revitalizaciji uspešnog sportskog rada vidi u podsticanju kvalitetnog trenerskog rada oko koga se okupljaju budući takmičari i šampioni. Krtinić smatra da aktuelni sportsko-ekonomski problemi ne mogu biti rešeni dovođenjem i „uvozom“ velikog broja, uglavnom nepotrebnih igrača i stručnjaka sa strane, već se mora formirati i adekvatno finansirati sopstvena trenerska baza.
– Mi smo došli u fazu takozvanog ekonomskog sporta gde je članarina najvažniji segment i gde roditelji preuzimaju ulogu trenera, objašnjavaju šta i kako treba da se radi, jer oni takve stvari vide na internetu, kaže Krtinić.
O sportskoj filozofiji i rešenjima u ozdravljenju srpskog sporta koja predlaže Danilo Krtinić nemoguće je govoriti bez navođenja primera Dragane Tomašević. Profesionalni odnos Danila i Dragane prevazišao je uobičajenu odgovornost i obavezu trenera, jer je Krtinić neko ko je najbolje upoznao Draganine mogućnosti i karakter, neko ko je „živeo“ za njene rezultate u koje je po nekad verovao više od aktuelne državne rekorderke. Nije se libio da progovori govori o svojim greškama, ali svako ko poznaje njihov rad zna da je Krtinić tokom čitave karijere najbolje srpske bacačice diska „privlačio gromove sa strane“ omogućavajući svojoj učenici da se rastereti i usredsredi isključivo na takmičenja. Dragana je danas angažovana u Sportskom savezu Grada Sremske Mitrovice i uz Danilove stručne savete trenira mladog perspektivnog bacača mitrovačkog „Sirmijuma“ Filipa Čarnopiskog. Njen bivši trener i danas nestrpljivo iščekuje Draganino stalno zaposlenje koje je svojim rezultatima evidentno zaslužila. Danilo Krtinić neretko kaže da rezultati ne zavise toliko od uslova koliko od struke, podsećajući na činjenicu da je sa srpskom atletskom šampionkom u vreme najboljih rezultata radio na terenima i stadionu u Sremskoj Mitrovici. Setio se i bacališta koje je na treningu svojevremeno zagrevao zapaljeni džak čokova na snegu dubine preko jednog metra.
Dejan Mostarlić