MALO IZOŠTRENO

Sveži gnev i njegovo osvešćivanje

Prozapadni mediji dramatično javljaju da u Srbiji „stoji“ i „gori“. Mi uplašeno izađemo da vidimo, kad ono saobraćaj stoji dok policija pazi da lica koja su mu se isprečila ne budu povređena. Vatre, razume se, nigde. Golim okom se vidi da se i ova kampanja, koja je na početku donela svež gnev glasača građanističke opozicije, završava zamorom razumevanja veze između povoda i cilja. Na izmaku, majka svih šansi za svrgavanje Vučića pribegla je regrutaciji studenata, one strukture glasačkog tela koju statistika ne viđa masovno na izborima, i regrutaciji srednjoškolske dece, koju ni zakoni ni civilizacija do sada nisu videli u političkoj upotrebi.
Sada smo svedoci ne zamoru već i nemoći razumevanja kako će vlast srušiti struktura koja nerado glasa i deca koja su pozvana da odlože rančeve sa udžbenicima i pomognu naručeno rušenje predsednika. Da li je to donja granica uzrasta za regrutaciju ili će se ići još niže, kako je i predvideo pretenciozni slogan, čije se autorstvo naivno pripisuje Nikoli Koji, „jedan od šest miliona“?
Ciklusi protestnih kampanja vrlo brzo menjaju razloge koji ih pokreću, pa se samo profesionalni hroničari mogu odmah setiti koje su kampanje prethodile protestima posle tragedija u beogradskoj osnovnoj školi, Duboni i Malom Orašju. Ova kampanja za smenu Vučića napuštena je kada se organizatorima učinilo da će protivljenje otvaranju rudnika litijuma okupiti kritičnu masu za Vučićev pad. Napuštena je, međutim, i ona kada se organizatorima protesta učinilo da je velika tragedija na novosadskoj železničkoj stanici majka svih šansi za primoravanje Vučića na povlačenje.
Sa vidljivim i upitno nehotičnim elementima ruganja istinskom saučešću zbog tragedije na železničkoj stanici, kampanja ekstremnih vidova protesta pokazuje da je zalutala na prostoru između uzroka i ciljeva. Opet se dogodilo isto: sveži gnev onog dela građana koji inače ne podržava predsednika Vučića u nekom trenutku počne da se „osvešćuje“, i na ekstremnim vidovima protesta ostaju profesionalni izvođači obojenih revolucija, oni koje Srbija brižljivo neguje ustežući se od donošenja zakona o stranim agentima.
Studenti sa validnim indeksima svakako će se vratiti ispitima, jer bi duži ostanak na ulici ugrozio njihove neoliberalne nastavnike. Ostaće „studenti“ kojima je rušenje predsednika bez izbora preči posao i koji računaju da će im škola obojene revolucije osigurati diplomu, što je jedna prava revolucija već davala svojim borcima. I srednjoškolci će se sa ulice vratiti domaćim zadacima bez da su srušili predsednika.
Zajedno sa svojim simpatizerima koji su svoj sveži gnev zamenili legitimnom kritikom vlasti, ustuknuće i lideri partija uključenih u proteste. Nakratko, dok im „profesionalci“ ne izrade novu kampanju.
Takvi periodi, periodi blagoslovene mirnodopske kritike svega što Vučić preduzima, postaju sve kraći, kao da naručiocima obojene revolucije nešto gori pod nogama. Možda zaista i gori.
Najnovije istraživanje javnog mnenja, koje je sproveo provereni IPSOS, ukazuju da će velika podrška građana Aleksandru Vučiću izdržati i ovu proveru, majku svih šansi za njegovo rušenje, pa je sasvim umesno predviđati šta bi sledeće moglo da hrani naručene proteste?
Zbilja, šta bi to moglo da bude?
Advokat oštećenih u procesu o masovnom zločinu u beogradskoj Osnovnoj školi Zora Dobričanin ubi se javnim „pritiskom“ na strategiju istrage o zločinu, kako bi se pretpostavila mogućnost da je u ovu tragediju upleten terorizam. Za sada nema, bar javnih, nagoveštaja da će se otvoriti ovaj pravac istrage o masovnom zločinu u osnovnoj školi. „Vidimo da se ovaj stravičan zločin oslikava ne samo kod nas, već i u inostranstvu. Pre neki dan je dete u Nemačkoj izvršilo sličan zločin. Terorizam je podmukao i on ne bira, on bira tamo gde će najviše da boli, jer cilj terorizma je da izazove strah velikih razmera, a gde ćete veći strah od ovog?“
A šta ako je Dobričaninova u pravu? Šta ako je terorizam zadužen da obezbeđuje „hranu“ za naručene proteste? I šta je sledeće što bi moglo da reaktivira proteste pod trajnom narudžbinom? Kojim će se kiseonikom napuniti pluća obojene revolucije za još jedan „o-ruk“ na izmeštanju Srbije sa suverenističkog na evroatlantski kolosek?
Dragorad Dragičević