MALO IZOŠTRENO

Ideologija novčanika i uposlenosti organa za varenje

Država može i bez glasne obznane ugroženosti da se brani, u uslovima malih nasrtaja na njen narod, imovinu ili teritoriju, svojim vojnim, policijskim, pravnim i političkim sredstvima odvraćanja. To su uslovi nekakvih incidenata ili ispada u normalnim međunarodnim odnosima. U uslovima sudbinskih i konačnih pretnji, kada je neprijatelj neprocenjivo jači od uobičajenih sila odvraćanja države, ona mora da pozove i dodatnu političku volju naroda da, ako ništa drugo, proveri kredibilitet svoje politike, a u krajnjem slučaju i spremnost naroda da stane iza politički izabrane vlasti u kritičnim situacijama.
Šta je neprirodno ako se izabrana vlast, kakva god da je, obrati narodu da manifestacijom svog jedinstva, kao što je bio Svesrpski sabor, poruči neprijatelju da stoji iza rukovodstva države u njenoj odbrani suvereniteta? I šta je neprirodno ako se narod odazove da manifestacijom svoje volje dodatno podrži politiku izabrane vlasti, onakvu politiku kakvu je naručio kroz izbore?
Nažalost, u delu srpske opozicije, što može da znači i u srazmernom delu srpskog naroda jer opozicija nije pala s kruške već je od dela naroda izabrana, potpuno su nevažni oduzimanje južne srpske pokrajine, proces nasilnog ukidanja Republike Srpske i identitetsko poništavanje Srba u Crnoj Gori. Ovaj deo opozicije, i srazmerni deo građana koji je bira, ne smatra važnim vrednosti ni granice države, ni njen suverenitet, ni nacionalni, verski i kulturni identitet: to su sve tričarije naspram novčanika i uposlenosti organa za varenje, na koje Zapad, uostalom, i ne nasrće. Vlast koja se sukobljava sa Zapadom tražeći za svoje građane više od novčanika i uposlenosti organa za varenje, naprosto mora da se smeni.
U zapadnjačkim demokratijama, koje su deklarativno uzor srpskoj prozapadnoj opoziciji, moguć je „bratoubilački rat” protiv vlasti oko subvencija i poreskih stopa, ali nije moguće biti protiv izabrane vlasti u njenoj politici prema spoljnjem neprijatelju, makar ta politika bila pogrešna i makar proglašeni neprijatelj ne bio istinski neprijatelj. To se najbolje vidi u odnosu prema ratu u Ukrajini.
Evo šta, na primer, u najstarijem srpskom dnevniku piše ugledni novinar Boško Jakšić, inače najodmereniji prozapadni kolumnista: „Ko je Srbiju doveo u poziciju da je teško? Kako je zemlja koja je pre dve i po decenije bila miljenik demokratskog sveta i primer za ugled susedima dogurala dotle da je pritiskaju i kritikuju? Čija je odgovornost što Srbija ima veoma ili umereno loše odnose sa svim susedima? Takva politika gura Srbiju u izolaciju ili ka autokratskom Istoku. Sabor će umesto integrisanja Srbije u region i Evropu doprineti opasnom procesu usamljivanja. Ovde bi vlast morala da se sabere pre nego što donosi takve političke odluke, a sabor svakako nije mesto za racionalno prosuđivanje. Ako je svesrpski sabor putokaz za budućnost, onda će Srbija još dugo morati da taljiga izlokanim makadamskim putem.“
Po ideologiji novčanika i uposlenosti organa za varenje, neko srpsko rukovodstvo je krivo što je Srbija upala u teškoće usled izazivanja Prvog svetskog rata, što na početku Drugog svetskog rata nije znala da izabere stranu pa joj je bilo teško. Može se i preskočiti vreme unazad, pa zaključiti kako je Srbiji bezmalo pet vekova bilo veoma loše usled njene nepromišljene težnje ka izolaciji od Turka.
Ostalim kolumnistima koji su, za razliku od Jakšićeve kosmopolitske staloženosti, zapenili u nipodaštavanju srpskog opiranja sveopštoj liberalnoj sreći sa Zapada, nije moguće ni prigovoriti, jer autošovinizam ne prihvata prigovore.
U dobrim novinarskim običajima nisu poželjne polemike između redakcija i novinara, jer smo, kakvi god da smo i kakve god da nas razlike dele, u nevoljnom najmu kod poslodavca. Ali, ovo nije kritika Jakšićevih stavova i njegove nesumnjive stilske veštine, ovo je samo problematizacija srpskog kolektiviteta u presudnim vremenima.
Zaista, novinarski kodeks nam ne dopušta da branimo srpsku vlast od „osvešćenih“ srpskih novinara, pogotovu što i srpskim političkim funkcionerima ima šta da se zameri, ali je njihova sprdnja sa narodom i njegovom većinskom voljom, njegovim osećajem za opasnost, sa njegovom verom i tradicijom ne samo neukusna već i opasna, jer daje za pravo neprijateljima samog postojanja srpske države i naroda kao takvog.
Zapad je odistinski krenuo ka novom svetskom ratu. Postupno, ali dinamično, podiže eskalaciju, povećava domet raketa u Ukrajini. I povećavaće ga do upotrebe nuklearnog oružja koje treba da donese Zapadu toliko željeno smanjenje broja stanovnika planete, mnogo efikasnije nego virusima i kulturom nerađanja. Zapadna elita računa da će u strašnoj lutriji izvući preživljavanje nuklearnog sukoba i oprati istoriju sile koja je već upotrebila nuklearno oružje 1945. Uz malo truda, kroz obrazovne sisteme koji prežive deca će učiti da su Rusi upotrebili nuklearno oružje, ona upotreba iz 1945. neće se ni pominjati. U takvim okolnostima, osude Svesrpskog sabora u regionu i na Zapadu samo potvrđuju da je ova manifestacija opravdano preduzeta. Ako ni zbog čega drugog, manifestacija je opravdana kao vežba zajedništva realno ugroženog naroda
Dragorad Dragičević