U SUSRET GODIŠNJICI STRELJANJA SAVE ŠUMANOVIĆA

Slepilo pred Savinom Tajnom večerom: „Beračice“ – skrivena filozofska poruka

Foto: M novine

Ideologija je učinila da pri svakom sećanju na poslednje delo i smrt Save Šumanovića naša savest ne može da bude sasvim čista zbog slepila srpskog naroda pred najvažnijom i jedinom porukom koju mu je Sava ostavio sakrivši je u jedan triptih.

Bezmalo celog avgusta 1942. godine Sava Šumanović slikao je beračice grožđa na tri izuzetno velika formata, zanemarujući što se izdaleka videlo, da ga obuhvata kriterijum masovnih likvidacija Srba: obrazovan, ugledan, pravoslavan. Na poleđini prvog od njih zabeležio je: „Počeo crtati 30.7.42, počeo uljem 3.8.42, počeo finim bojama 5.8.42“. Na poslednjoj od njih boja je još morala biti sveža Pošto su tri kompozicije Beračica bile poslednje što je Sava naslikao pred hapšenje 28. i streljanje 30. avgusta 1942, posleratni istraživači Savinog dela pripisivali su im dokumentarnu vrednost i smelo nalazili mane u vezi sa proporcijama, koloritom, monumentalnošću! Bili su slepi, ne manje od onih koji su odveli slikara na streljanje ne videvši ništa sumnjivo na svežim platnima Beračica.

Istoričar umetnosti u Galeriji Sava Šumanović, i dugo njen direktor, Vesna Burojević objavila je 2008. godine kratko „uputstvo“ o novom čitanju Savinih Beračica. Njen entuzijazam prema euharistijskom čitanju triptiha otkupio je grehe svih prethodnih staratelja nad delom slavnog slikara, a ponudila je i dobronamerno objašnjenje za njih: Sava je i pre slikao beračice grožđa, i nije postavljao ovakve zakonetke, a smele zamerke Savinom majstorstvu verovatno se mogu opravdati time što slike nisu viđene kao celina koja potpuno menja njihovo mesto u hijerarhiji vrednosti.

Uprkos ovom dobronamernom opravdavanju entuzijasta struke, legitimno je uključiti ideologiju kao početnog krivca za tako kasno čitanje triptiha. Naime, samo je ideologija mogla da otupi pogled na trodelnu kompoziciju sa dvanaest ženskih figura, dvanaest apostola Savine umetničke vere.

Sava je izborom triptiha sakrio simboličko značenje dvanaest ženskih figura, nesimetrično raspoređenih u tri kompozicije. U njihove poslove branja i odlaganja grožđa u burad sakrio je vino, a u žitu u središnjem platnu triptiha sakrio je hleb. Da bi sastavio vino i hleb, pomerio je prirodno vreme sazrevanja grožđa na žetvu pšenice, a prinošenje grožđa do velike buradi, slikareve časne trpeze, poverio je snažnim mladim ženama u molitvenim položajima tela i molitvenim izrazima lica. Dvanaest mladih žena sa muškim rukama raspodeljeno je nejednako: na prvom delu triptiha četiri, na drugom pet i na trećem tri, pa je sasvim legitimna pomisao da je slikar i na taj način zametao trag srodstva njegovih snažnih beračica i Hristovih apostola.

Ustaški agenti, kada su po njega došli ujutro 28. avgusta 1942. i dopustili mu da se okupa, pristojno obuče i pozdravi sa majkom, neizbežno su videli tri sveža platna Beračica i neizbežno su bili njihova prva publika. Da su razumeli šta je Sava naslikao na tri platna, triptih bi izvesno bio odnesen, i mi ga danas ne bismo gledali.

Jedna stvar je ovde razočaravajuća u pogledu na posleratne staratelje i estetsko-istorijske proučavaoce Savine velike zaostavštine: premetali Savine slike, pregledali i konzervirali, katalogizovali, pisali studije, klasifikovali slikareve faze, selektovali za prigodne izložbe, a nisu pročitali njegovu jedinu poruku onima koji ostaju.

Beračice je najpre potcenio Dimitrije Bašičević Mangelos, zagrebački slikar i esteta poreklom iz Šida, sin slavnog naivnog slikara Ilije Bašičevića Bosilja, a nisu privukle ni pažnju Predraga Protića, značajnog autoriteta za slikarsku umetnost, pa je iz njegove studije o Šumanoviću, objavljene kao monografija osamdesetih godina prošlog veka, izostala i estetička opservacija Beračica, i njihovo dramatično svedočanstvo o sudbini Save Šumanovića, o njegovom odnosu prema očekivanoj smrti, i o njegovoj umetničkoj „osveti“ dželatima sakrivenoj u triptih.

Ako je psihička posrnulost umetnika, koju je ovaj sam opisao sa staloženošću zdravog uma, uzeta za svedoka pri potcenjivanju njegovih poslednjih radova, ona je mogla i da se tokom pola veka mota ispred očiju koje bi stale pred Beračice.

Mi danas ne znamo šta bi više moglo da nas tereti što je najvažnija životna i filozofska poruka ovog slikara, poruka ispisana u Beračicama, ostala tako dugo nepročitana. Ili ćutanje ako je bila naslućena. Ili nemoć da bude pročitana.