VOKALNI SOLISTA SLAVICA JEFIMIJA SREDOJEVIĆ, IZVOĐAČ TRADICIONALNE I DUHOVNE MUZIKE

Talenat, od Boga dat

Retki su Mitrovčani koji su posećivali kulturne događaje, koncerte duhovne muzike, a da se nisu susretali sa Jefimijom. Ona je solista raskošnog glasa, uvek rado viđen pratilac mnogih književnih večeri, humanitarnih koncerata i nastupa horova. Njeno pravo ime je Slavica Sredojević, ali prilikom krštenja, dato joj je ime Jefimija, kako je danas većina i poznaje. Za negovanje talenta, za koji kaže da je zaslužan Bog, potrebno je odricanje, ali i obavezan trenutak kada se shvati da nam taj dar nije predodređen tek tako, već da bismo ga umnožili. U predvaskršnjem razgovoru otkrila nam je koje će nastupe zauvek pamtiti, ali vratila nas je malo i u detinjstvo.

– U petoj godini su moji roditelji primetili da imam i sluha i glasa. Moj brat i moja sestra su takođe lepo pevali, a brat je naučio da svira harmoniku. Majka je svirala usnu harmoniku, a otac frulu. Svi smo naklonjeni muzici. To je bila jedna patrijarhalna porodica, koja je negovala prave vrednosti ljudske. Imali smo kontrolu vaspitanja, autoritet roditelja se morao poštovati i iskrenost je bila na prvom mestu kako bismo postali što bolji ljudi, započela je svoju priču Jefimija.

Rođena je na Kosovu i Metohiji, a odrasla je u Makedoniji. Čestoj selidbi doprineo je vojni poziv Jefimijinog oca. Prekomandom oca stigla je i do Sremske Mitrovice u mladosti, gde živi i danas.

– Na mom rođenju je bio prisutan pokojni patrijarh Pavle. Neposredno pre rođenja bila sam okrenuta karlično, moja pokojna baka Milka je zatražila da neko ode u Dečane i da dođe bilo ko od monaha, sveštenika, iguman, ko god može da Danica, odnosno moja majka, ne bi umrla, a sa njom i beba. Došao je patrijarh Pavle, koji je u tom trenuktu bio vladika. Moja porodica se tamo pričešćivala, uz Božju pomoć i njegovo prisustvo, ja sam se postavila kako treba i rodila se prirodnim putem, ispričala nam je naša sagovornica.

Prvi nastup u velikoj sali je imala u Makedoniji, sa devet godina. Kaže Jefimija, borila se sa tremom dugo. U toj zemlji imala je priliku da uči mnogo o kulturi drugih naroda sa kojima su živeli. To su bili Turci, Albanci i sami Makedonci. Tako nastaje njena ljubav prema izvođenju tradicionalnih, narodnih pesama. Međutim, uvek je bila spremna da odbrani ono što jeste, Srpkinja, jer su joj u to vreme dečja zadirkivanja, na toj osnovi, padala teško.

– Ja sam pitala oca kako to da smo jedino mi Srbi, a svi ostali se zovu Jugoslovenima. Otac mi je to lepo objasnio, podsećajući na naše korene, koje mi ne smemo da zaboravimo. Majka mi je poreklom Srpkinja iz Crne Gore, jedna baka je živela u Bačkoj, druga baka je rodom od Andrejevića, koji su bili velmože na Kosovu. Sredojevići i Andrejevići su isto pleme, ali su se iselili zato što je i tada bila aktuelna borba za prevlast. U kući smo govorili srpski jezik, a van kuće, naravno, makedonski.

Iako mi je otac bio vojno lice, ja sam išla u crkvu. Služila sam se lažima da mi otac radi u rudniku, zbog same pozicije, ali posle je bacio partijsku knjižicu, jer je pretpostavljao šta će se dogoditi sa Jugoslavijom, priseća se Jefimija, i dodaje da se družila sa jednom Turkinjom kao dete i da se tada upoznala sa, kako ona kaže, različitim opcijama obraćanja Bogu.

Jefimija je tokom karijere sarađivala i upoznala poznate izvođače, a iz rane mladosti seća se susreta sa Kaliopi, današnjom makedonskom zvezdom.

– Ona je bila tada u Kičevu, majka joj je bila učiteljica, a njena sestra je moja generacija. Kaliopi je pobedila na takmičenju „Zlatno slavejče“, a ja sam izmislila neku pesmu o vejanju snega za nastup. Kaliopi mi je rekla da ću biti veoma popularna, kad odrastem. Ja sam joj rekla da ne znam da li ću se baviti pevanjem. I onda sam upisala ekonomiju, jer za ženu koja bi se bavila muzikom, to je bilo loše vreme… Međutim, nastavila sam sa pevanjem, ali u crkvi. Kad sam došla u Sremsku Mitrovicu, prekomandom moga oca, ja sam kod Voje Bugarskog, posle nekih životnih promašaja, počela da pevam intenzivnije i proputovala sam mnogo, na čemu sam zahvalna. Pevala sam u crkvi, bila sam i predsednik hora, učestvovali smo na brojnim takmičenjima. Iz manastira Petkovica sam se vratila na velike daske, koje sam napustila kao dete. Cilj je bio da se napravi humanitarni koncert za manastire Petkovica i Kovilj. Bora Dugić mi je bio gost na solističkom koncertu, u novosadskoj sinagogi. Bila je prepuna i tako pet puta, svake godine po jednom. Pozvala sam i grupu „Iskon“, hor Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“… Najveći utisak na mene je ostavio koncert za manastir Kovilj i Petkovicu u kome sam učestvovala u Srpskom narodnom pozorištu. Mene je pratio Slobodan Trkulja. Pevala sam „Zajdi, zajdi“. Tada su pevale i Merima Njegomir, Ana Bekuta, brojni horovi… Aplauz, kada sam završila svoju pesmu, trajao je pet minuta, a meni je toliko bilo neprijatno, jer nisam pripremila još jednu pesmu, koja se možda očekivala u tom trenutku, posle takvog aplauza. Imala sam priliku da upoznam jednog sjajnog čoveka i izvođača, Masima Savića. Nastupali smo tokom manifestacije „Novosadsko leto“. Tada sam morala i da pobedim na tenderu za nastup, pa sam pozvala svoje prijateljice i saradnice među kojima je bila Gabrijela Ubović, jedan prelep sopran. Napravila sam koncert i organizatorka me pozvala i kazala mi: „Jefimija, ali vi nemate CD.“ Rekla sam da nemam, ali mogu da pevam na pet jezika. Dogovorila sam se sa Aleksandrom Berček da imamo probe u njihovim prostorijama. Pevala sam na grčkom, irskom, italijanskom, makedonskom, bugarskom i naravno srpskom. Direktor „Zmajeve gimnazije“ nam je pomogao, tako što nas je pustio u njihovoj sali da održavamo probe. To je veliko poštovanje, koje vam neko može ukazati. Kada je došlo vreme koncerta, vetar je toliko duvao, sve je ukazivalo na loše vreme i pljusak. Pozvala sam sve moguće manastire koje sam se setila da se mole da kiša ne padne. Hvala Bogu, sve je prošlo kako treba, izdvojila nam je delove svojih sećanja Jefimija Sredojević.

Pre nekoliko meseci nastupila je u kripti Hrama Svetog Save, tokom promocije jedne knjige, kojoj su prisustvovali glumci Tanja Bošković i Branislav Lečić. Jefimija je izvela nekoliko tradicionalnih i duhovnih pesama, među kojima su „Bogorodice, djevo“, i „Rasti, rasti moj zeleni bore“. Imala je priliku da razgovara sa pomenutom glumicom, upravo o talentima.

– Niko nikome ne sme da oduzme talenat i da ga ospori, jer je on dat od Boga. Trebalo bi da ga umnožimo i da poštujemo sve ostale talente. To dobijemo na samom rođenju. Muzika je jedna vrsta matematike, gde vi morate biti tačni i imati jednu vrstu svetlosti kojom zračite, kao kada pevate liturgiju. Morate dušom pevati, a to je mene pokojna majka Danica naučila. Dušu ne možete kupiti, već samo osetiti. Sve što se peva ima svoju vrstu emocije. Zahvalna sam Gospodu na tome što je meni darovao. Jedino što osećam da mi nedostaje je još više vremena za vežbanje. Toga mi je, pomalo žao, zaključila je Slavica Jefimija Sredojević.

 Aleksandra Dražić

Foto: Privatna arhiva