MALO IZOŠTRENO

Istorijski govor ili neprimeren postupak

Govor Vladete Jankovića na konstitutivnoj sednici Narodne skupštine, koga su neki analitičar žurno okarakterisali kao „istorijski govor“ koji će „ostati upamćen kao svetla tačka u novijoj istoriji obnovljenog srpskog parlamentarizma“, označio je kraj četvorogodišnje monolitnosti srpskog parlamenta, u kome je čak i vladajuća strana priželjkivala da se kritika sa ulice preseli u parlament. Govor je označio i početak, akobogda, četvorogodišnje nesložnosti oko zakona i nacionalnih rezolucija, nesložnosti čije je odsustvo Srbija morala da pravda onima koji opravdanja ne žele da čuju.

U uvodu ovog kratkog pisanog govora profesor je bezmalo obradovao sve prisutne najavom: „Ono što ću reći sa ove slobodne govornice isključivo je načelne prirode, zasnovano je na dugom životnom i političkom iskustvu, tiče se svakog parlamenta na svetu i nipošto ne bi trebalo biti shvaćeno kao izraz lične pristrasnosti.“ Odmah posle ovog „obećanja“ o načelnom mišljenju, za sve korisnom i prihvatljivom, profesor je opleo po skupštini, vladi i sudstvu koji ne postupaju po volji naroda već po neposrednom diktatu vođe. Završio je takođe nimalo načelno: „Poštenih izbora neće i ne može biti dokle god bude potkupljivanja, ucena, pritisaka i nasilja. Dokle god se nacionalni medijski prostor ne učini dostupnim svima, dokle god izborne komisije budu čekale da umesto njih odluče vladajući političari, dokle god volja i hir jednog čoveka budu iznad Ustava, a naročito dokle god svemu tome prećutno bude povlađivao sud.“

Izdaleka se vidi, jer se izdaleka videla i ranija diplomatičnost i retorička odmerenost bivšeg ambasadora i filologa, docnije principijelnog kritičara vlasti, da je „istorijski govor“ u znatnoj meri izliv ozlojeđenosti zbog neuspeha u nerazumljivom izbornom pohodu na funkciju gradonačelnika Beograda, ništa manje razumljivom od upada nacionalnog pisca i intelektualca Dobrice Ćosića u politički zverinjak „demokratskog“ vremena.

Čak je i dugogodišnji stranački kolega Vladete Jankovića, Miloš Jovanović, primetio da je profesorov „istorijski govor” neprimeren postupak u svečanoj prilici konstituisanja Narodne skupštine. Neprincipijelnost u izboru prilike za govor oduzela je uvažavanje i samom sadržaju govora

Ako je samo ozlojeđenost u pitanju, ona bi mogla i da prođe, a „istorijski govor“ da bude zaboravljen, i profesor bi besumnje mogao da ličnim primerom pouči kulturi zastupanja različitih stavova i manjinu i većinu u parlamentu. Ali, ako je njegov „istorijski govor“ neka vrsta ekspozea budućih nastupa, onda će njegovo potcrtavanje uticaja na skupštinu od strane autoriteta „sa druge strane parka“ neizbežno izmeštati skupštinske rasprave sa državnih problema na iracionalne sukobe. Nemoguće je postići ono što želi profesor: da „srce ove države kuca pod skupštinskom kupolom, a ne sa druge strane parka“. „Srce ove države“, naime, mora da kuca na obe strane parka, s tim što će se srce naprednjačke većine i njenih koalicionih partnera neizbežno ravnati sa ritmom srca s one strane parka.

To, međutim, nikako ne sme da predstavlja smrtnu pretnju za zakone i rezolucije od koristi za narod i državu.

Profesor je iskoristio ulogu najstarijeg poslanika, tu „tužnu privilegiju godina“, ispalio političku kasetnu bombu na naprednjačku politiku i autoritet sa druge strane parka, pre polaganja zakletve, kada niko drugi nema pravo da pristupi mikrofonu, i proglasio pauzu od 60 minuta. Toliko je i po protokolu potrebno, ali je to slučajno poslužilo da njegov „istorijski govor“ nastavi da se kao eho odbija o zidove hodnika i poslaničkih prostorija skupštinskog zdanja i napolju od medija do medija.

Čak je i njegov dugogodišnji stranački kolega iz DSS Miloš Jovanović primetio da je ovaj „istorijski govor“ neprimeren postupak u svečanoj prilici konstituisanja Narodne skupštine.

Neprincipijelnost u izboru prilike za govor oduzela je uvažavanje i samom sadržaju govora.

Profesor je nešto kasnije izjavio da će se povući iz parlamenta ako se u njemu bude udaralo na ličnosti umesto na probleme. To ukazuje da on ne priznaje da je svoju „tužnu privilegiju godina“ iskoristio neprincipijelno. Šta više, on na autoritet „sa druge strane parka“ ne gleda kao na ličnost već kao na problem. Uspeo je da se, pre polaganja zakletve novog skupštinskog saziva, pretplati na poduke onih koji nemaju dovoljno znanja da bi njega nečemu učili.