MALO IZOŠTRENO

Gluma na evropskom putu

Moramo biti spremni na kompromis u rešavanju kosovskog problema, rekao je Aleksandar Vučić na inauguraciji za novi mandat predsednika Srbije. Iz konteksta u koji je smestio kompromis zaključujemo da će taj kompromis jako boleti. Među nama nema čoveka koji se nije zapitao šta bi mogao da bude taj kompromis, ali tu nam predsednik ne olakšava, niti to može. Nama preostaje, kao i njemu, da se brinemo i pitamo koliko će nam i šta će nam zapad dati od onoga što nam otima.

Budući da predsednik ne može da zna koliko će naša upornost namučiti zapadnjake i koliko će ih privoleti da ne uzmu sve i u teritoriji i u pravima Srba i Srbije, država će možda morati da se vrati nedovršenom „unutrašnjem dijalogu o Kosovu“. Setimo se, „dijalog“ je pokrenut da bi se iskristalisao stav javnosti o pregovaračkoj platformi Srbije. Posebne tribine za pravnike, kulturnjake, privrednike, pa i sportiste, uz dužno poštovanje za pojedinačna mišljenja, nisu donele ništa osim restartovanja kolektivnog predanja o kolevci srpske duhovnosti, o istorijskoj zemlji srpskog naroda, o najskupljoj srpskoj reči, o šiptarskoj autonomiji kao maksimumu koji Srbija treba da dopusti. Predsednik nije dobio ništa konkretnije i promišljenije od onoga što većinsko glasačko telo može da razume. U opštem pozivu na raspravu nije bilo smetnje da se u okviru „svi“ prepozna i SANU. Ali, avaj, SANU se nije prepoznala u opštem pozivu, pa je sačekala da se „dijalog“ sam ugasi bez njenog oglašavanja. To isto sačekala je i srpska crkva, ali se, za razliku od SANU, oglasila kroz stav sada upokojenog patrijarha Irineja: ne prihvatamo otcepljenje, nećemo da ih priznamo, nećemo razgraničenje ni podelu, jer je Kosovo naše. Neka nam ga otmu, ali naš pristanak neće dobiti, čekaćemo božju i zemaljsku pravdu. Ako ga podelimo, pristali smo. Ako se razgraničimo, pristali smo, a onda više nismo to što jesmo.

Predsednik će verovatno morati da potraži neki format unutrašnjeg dijaloga o Kosovu koji će, umesto emotivno obrazloženih stavova, ponuditi analitički obrazložene predloge. Bez prisustva javnosti koja lako vadi mač najskuplje srpske reči, i odmah sudi za izdaju.

Ipak, famozni javni dijalog o Kosovu bio je otrežnjujuće koristan jer je pokazao kako ga ne treba voditi.

Zašto je nemoguće dobiti koristan rezultat kroz javni dijalog o Kosovu? Zato što javni dijalog ugađa pretpostavljenom predsednikovom javnom stavu. A šta je tu loše? Ništa drugo osim što je i predsednikov javni stav sačinjen na pretežnoj volji biračkog tela  – da nije tako ne bi ni bio toliko popularan predsednik – pa je takva javna rasprava isto što i slušanje eha sopstvenog glasa. Provera predsednikovog stava javnim dijalogom kojim se ugađa pretežnom ubeđenju biračkog tela ne donosi ništa drugo do potvrde volje biračkog tela, koja je već sadržana u samoj činjenici da je on predsednik upravo zato što je razumeo volju i osećaje naroda.

Može li eho glasa većinskog biračkog tela da bude suprotan glasu od koga se odbio? Razume se da ne može, pa javni dijalog o Kosovu nije ni mogao da iskristališe stav koji bi predsedniku proširio manevarski prostor.

Većina Srba ne želi u Evropsku uniju. Prema tek sprovedenom istraživanju Ipsosa, naručenom od Ministarstva za evropske integracije, samo 35 odsto građana Srbije je za članstvo u EU, a protiv je 44 odsto. Opadanje prošlogodišnje podrške od 57 odsto „za” Ipsos i agencije za krpljenje rupa na drumu prema EU objašnjavaju kao „situacioni obrt koji se novim situacionim obrtom može preokrenuti“. To jest, raspoloženje Srba prema EU može se popraviti kada se rat u Ukrajini završi i kada se odnos zapada prema Rusiji normalizuje.

Većina zapadnih zemalja ne želi Srbiju u Evropskoj uniji. Ne znamo šta misle građani zapadnih zemalja o tome, takve istraživačke efemerije EU nikada neće naručiti, ali zviždanje Novaku Đokoviću na Rolan Garosu ukazuje da nas zapadnjaci ne vole. I, sledstveno, ne žele u EU. Vođstvo EU, međutim, ne obazire se na to i pojačava retoriku o perspektivnom prijemu Srbije.

Srbija mora da se pravi, zbog investicija i trgovine, da želi u EU.

EU mora da se pravi da želi da primi Srbiju da bi, kroz njeno kvalifikovanje za prijem, iznudila srpsko priznanje Kosova, budućeg kopnenog nosača borbenih aviona i raketa.

Pretnje Srbiji da će joj se zamrznuti pregovori sa EU ako ne kruniše kosovsku nezavisnost nisu ozbiljne, jer su upravo pregovori sredstvo za iznudu srpskog „tomosa“ kosovskoj nezavisnosti, „tomosa“ koji omogućava punopravnost kosovske države bez krupnih pravnih posledica u državnoj strukturi Španije, na primer.

Mi ćemo, možda još dugo glumiti da želimo u EU, a EU će nastaviti da glumi da želi Srbiju.