ČETKE & METLE

Mora da će biti jaka zima, Indijanci već dve godine vuku drva

Pitali Indijanci plemenskog vrača: „Kakva će biti zima“? Vrač stao, razmislio, nadovać’o se ludih gljiva, ili već nečeg sličnog (ne znam čega, jer vrač ne odaje profesionalne tajne), i pao u trans. U direktnom razgovoru sa Velikim Manituom dobio informaciju iz prve ruke. I reče: „Biće jaka zima“. Indijanci, brže bolje, trk u šumu i cap, cap, cap, naseku drva, dovuku u logor i zadovoljno čekaju zimu. Kad ono, pufff, zima blaga, tek, tek, pokoji slab mrazić. I dobro, dođe proleće, leto, a već će i jesen i Indijanci, kud će, šta će, opet pitaju vrača: „Kakav će biti zima“? Vrač ponovi postupak, lude gljive. Veliki Manitu i opet ozbiljno reče svojim saplemenicima: „Biće jaka zima“. Indijanci opet u šumu, cap, cap, cap, naseku opet drva (iako su imali zalihe), dovuku u logor i sedoše da čekaju zimu. Kad ono opet ništa. Blaga zima, bez snega, kao proleće. Indijanci nezadovoljni, gledaju vrača ispod oka, a ni vraču nije svejedno. I pre nego što će ga po treći put pitati, vidi vrač da je đavo odneo šalu i da mu ugled rapidno pada. Ako opet omane, Indijanci ima da ga proteraju iz plemena, neće ga više ni hraniti ni pojiti, ni maziti, ni paziti, niti zvati Đorđe. A gde na drugom mestu da nađe tako kul posao? Indijanci love bizone, donose mu najbolju parčad mesa, mlade Indijanke k’o snoplje padaju u krilo, a njegovo je da jede lude gljive i dozirano vuče za nos čitavo pleme. Mnogo toga je na kocki. Shvata vrač da mora da preduzme drastične mere. Spakuje se on i pravac u grad u republički hidrometeorološki zavod. Predstavi se lepo i traži glavnog meteorologa i kaže: „’Ajd majke ti, reci kakva će biti naredna zima“? Meteorolog pogleda u one kružiće, ciklone i anticiklone, uzme pa konsultuje najmodernije modele predviđanja i satelitskog osmatranja, plus prognoze Borisa Koljčickog, i otvoreno i prostodušno reče: „Vidi brate, mora da će biti jaka zima, Indijanci već dve godine vuku drva“.

Eto, to vam je vic koji verovatno svi već znate. A kakva će biti nama zima, pojma nemamo, ali zato znamo kakvo će nam biti leto. Pre neki dan čitam u jednim dnevnim novinama „Meteorolozi navaljuju velike vrućine narednih meseci. Tri vrela talasa ovog leta“. I onda kreće horor, te kako ćemo imati paklene vrućine, ta kako će leto biti dugo i toplo, a sušno preko svake mere. Rekordne vrućine sa čak 68 veoma toplih dana. I tako dalje i tome slično. Ima da bude preko 40 u hladu, bez kiše, a kad i padne kiša, to će u stvari biti uragani sa gradom, munjama i gromovima. Ne samo da će biti grozno za useve i poljoprivredu, nego i ljudi mogu da stradaju od tih gromova i munja. Sve to piše u novinama.

I sad se ja pitam, je l’ su Indijanci prestali da vuku drva, ili šta? I ko ovde jede lude gljive? Jer kad pažljivo pročitate tekst, meteorolog, imenom i prezimenom potpisan, kaže kako će izgledati vreme u naredna dva – tri dana. A onda se u tekstu, koji inače nije ni potpisan, a objavljen na celoj strani u koloru, tvrdi kako će leto biti pakleno i kako ima svi da izgorimo i sasušimo se zajedno sa biljkama i životinjama. Srećni i veseli, u pomenutim novinama, najavljuju nam kataklizmu bez pardona i ograničenje. Ni traga sumnji, ni reči o tome da je to samo „možda“, da je reč o predviđanju, a predviđanje možda bude i pogrešno, jer ko zna šta će biti za dva meseca? Ne, biće tako i basta. Kao da su pitali indijanskog vrača. I to na osnovu izveštaja nekog „vodećeg svetskog meteorološkog servisa“, da mu ime ne pominjem. I taj servis baš tačno zna kakvo će leto biti u Srbiji. Sigurno i servis jede lude gljive.

Mislim, ’ajde više, dosta sa zastrašivanjem. Ako ne pomremo od zime, pomrećemo od vrućine, ako ne pomremo od vrućine, pomrećemo od gladi, ako ne pomremo od gladi pomrećemo od nuklearnih bombi, ako nas i to mimoiđe, e onda ćemo pomreti od majmunskih boginja, skakavaca i kolere. Kad nas ne zaprašuju koronom iz aviona, ’oće da nas gađaju majmunskim boginjama i glađu. Kad nismo gladi, ima da se posmrzavamo. Kad nam je toplo, onda nas špricaju, kada nas ne špricaju, ubi nas vrućina, i tako sve u svemu, crno nam se piše. Šta crno, smak sveta u najmanju ruku. A ništa lepše za tiraž novina od smaka sveta u najavi. Bar dok ne stigne. A i kad stigne, jer, ko zna kako uopšte izgleda smak sveta? Možda je on počeo prošlog četvrtka u 15:45? Je l’ to neko već preživeo? To je samo tema za novine i novinare koji k’o da jedu samo lude gljive i ništa osim toga.

Nemojte ljudi, ako boga znate, ta dosta je. Realno. Kako najavljujete, teško da ćemo preteći. Shvatili smo još od prvog vagona šta nas čeka, nismo debili. Mada ja mislim da ćemo, pre nego što pomremo od čega god (od volje vam pa birajte, navedeno je) pre toga poludeti. Ako već nismo. A kad poludimo i oprostimo se sa pameću, e onda je vala svejedno, živi li smo ili ne. Eto.