ČETKE & METLE

E račun, e fiskalizacija, e moj bato!

Idem s posla, sunce prži, u glavi haos. Više od deset dana se mučim sa elektronskim fakturama. Samo o tome razmišljam, samo oko toga brinem. Hoće li proraditi aplikacija, hoće li stići račun u taj virtuelni SEF, hoće li ovi sa druge strane to preuzeti? Hiljadu pitanja, a Srbija je velika tajna. Na stranu to što su 1. maj odredili kao datim početka primene i elektronske fakture i novih fiskalnih kasa. Ej, bre, pa Prvi maj je državni praznik, pa još dva dana posle toga i evo nas u 4. maju ornih i odmornih da se uhvatimo u koštac sa pošastima digitalizacije. I uhvatismo se al’ brzo se i pustismo. Nešto ne ide, bar meni ne ide. Zovem, pitam, histerišem, ne vredi, mož’ njakati… tamo se crveni i šlus. A ne valja kad se crveni, treba da bude zeleno. A meni nikako da pozeleni. Ja sam odavno pozelenela, al’ to se ne računa. Po pola sata čekam na telefonu da se javi slobodan operater, a oni svi od reda zauzeti. Ludilo i haos danima.

I tako, zelena i histerična idem kući i prolazim pored ZKS-a kad ono najava koncerta pod naslovom „Ide lola u čarapa beli“. Gledam i ne verujem šta vidim. Kao da sam pala sa planete Melmak, ili otišla iza ogledala. Alf i Alisa, dva u jedan. U svom filmu oko tih prokletih e faktura, aplikacija, kodova i gluposti sudarim se sa lolom u čarapa beli koji, eto, ide … Došlo mi da vrištim od smeha. Ali pre nego što sam prasnula u smeh, shvatim da u stvari ja nisam normalna kad očekujem da digitalizacija proradi pre nego što lola stigne. Ne može, nije prirodno. Lola ide u čarapa, i to beli, i tako poluobuven mora dobro da pazi kud gazi. Drugo bi bilo da lola ima opanke, na primer, onda bi on laka koraka stig’o, ovako, malo je delikatno. Može i da se ogrebe il’ da pocepa čarape, bele, znači polako i oprezno. E tako nekako i ta naša digitalizacija ide, polako i oprezno, da se ne pocepa.

Zašto sam povezala e fakturu i lolu bez opanaka, ne znam, tako mi se složilo u trenutku. Kao da postoje paralelni svetovi u ovoj našoj zemlji. Jedan nenormalan, užurban, sav usplahiren i uspaničen, u borbi sa propisima, izložen iživljavanju državnog aparata koji misli da je ovo Danska, i drugi normalan, u čarapa beli. Pa lagano, kad god doš’o, dobro doš’o. Uostalom, lola je to, a ne elektronska faktura.

Ali, bez šale, ovo oko te digitalizacije je stvarno nenormalno, i ja se glede srpske digitalizacije osećam potpuno nenormalno. Nisam jedina, ali mala je grupa ljudi koju to istinski glođe. Preduzetnici, knjigovođe, pojedinci iz javnog sektora. I programeri, naravno. Šaka jada. Programeri su posebno osetljiva grupa. To bi mogla biti tema po sebi, ali kad sam već u digitalizaciji, ’ajd da reknem koju i o tome. To su ljudi Don Kihoti u sudaru sa ogromnom informatičkom nepismenošću većine korisnika njihovih usluga. Najveći broj ljudi od programera očekuje jednostavnu komandu koja rešava sve probleme, a koja glasi: upri prstom ođe. To ti meni, bajo moj, namesti. Mani me teorije. Di ja da pritisnem da pozeleni? Jer dok ne pozeleni, ne računa se.

Dakle, da skratim, jednog dana sve će biti u redu. Oporavićemo i slanje elektronskih faktura, kao što smo i sve ostalo. Traje to malo, al’ ni lola ne mož’ da preleti, u čarapa beli.

Ja rizikujem da me čitaoci ovog teksta uopšte neće razumeti. Većina pojma nema kakva je muka poslati elektronsku fakturu. I ne dao im bog ni da znaju. Ali, moram podsetiti da je u ovom cugu obuhvaćen samo javni sektor i subjekti koji posluju sa javnim sektorom. Od sledeće godine će svi, i javni i privatni, između sebe poslovati na taj način. Znači, elektronski. Bez papira i pečata. E, to će biti milina božja. Ne znam kako će programeri to izdržati. Dok oni svakom ne objasne gde da upre prstom … ima da izumru.

Najbolji lek za to je da se mozak pusti na otavu. Pa na koncert, da vidim da l’ je lola stig’o. Ili da se malo više zainteresujem da li je Marijana smuvala Bebicu, i zašto sirota Miljana uči geografiju. To mi posle elektronskih faktura dođe k’o sasvim normalno štivo i zanimacija. U svakom slučaju, od lole i Marijane mi neće pući mozak.