NE, NISAM PET FRENDLI ONDA KADA VI NISTE FRENDLI PREMA MENI, ALI DAJ DA VIDIMO ŠTA MOŽEMO DA URADIMO

Psi su nam potrebni, ali i mi njima

Pre neko veče prolazeći ulicom Vojvode Stepe sa svih strana sam mogao čuti lavež pasa. Noć je, pas ne vidi, normalno da laje, upozorava vlasnika, pokušava da me odbije. U tom se pojavljuju i lutalice. Najednom momentu lavež prelazi u kakofoniju, a moja obična šetnja u potencijalnu opasnost. To su samo psi, ali čik probaj da se nađeš u takvoj situaciji, nije prijatno.

Od kad prohodaš, gde god se okreneš, može da se čuje ona jedna istina – pas je čovekov najbolji prijatelj. To je humano, to je istina, ali ako ga dobro hraniš, ne mučiš, pomaziš, i ako iznenadno ne iskaže svoju životinjsku narav, jer to je pas. Životinja, nepredvidiva kao i svaka. Na početku jedna napomena, sve izneto u ovom tekstu predstavlja isključivo stavove autora ovog teksta i nisu nužno stavovi njegovog izdavača, te nije usmeren protiv pasa.

Vreme je pomodarstva, pa je jedna od mnogih moda imati psa. Nije to novotarija, uvek je prava domaćinska kuća imala i pašče, da štiti, da laje, da disciplinuje druge životinje ako treba. Međutim, dopalo vam se ili ne, moda je imati kucu, skupu po mogućnosti. Pogotovo je porast te mode vidljiva kod mlađe populacije. No, vlasnici i hranitelji pasa se kreću od onih pravih i odgovornih, preko onih kojima je to samo moda, do onih neodgovornih, koji će psa odbaciti jer više nije interesantan. Ima naravno i onih koji će pre pohitati za novčanikom da plate skupo štene sa pedigreom, umesto da udome neku unesrećenu lutalicu, srećnu sa malo pažnje i kore hleba. Čini mi se da mnogi ne razumeju da je pas odgovornost i da mu se mora posvetiti puna pažnja kako bi bio zadovoljan i bezbedan i po okolinu, ali često i po vlasnika.

Prolazeći jednom gradom, naleteo sam na grupu mlađih ljudi, jedna devojka je tepala psu nazivajući ga bebom, a sebe mamicom. Zaista se ne mogu složiti da se materinska osećanja formiraju na taj način i žao mi je što mladi i relativno mlađi ljudi svoje roditeljske instinkte zadovoljavaju tako. Izgleda da postoji ta vrsta sebičnosti koja podrazumeva da ću posedovati psa, a on će mi pružati ljubav i pažnju i neće tražiti ništa zauzvrat. To je sebično prema sebi, prema društvenoj reprodukciji i prema psu, jer on zaslužuje jednako pažnje koliko daje. Svakako, situacija da je kuca beba, a vlasnica mamica, je preterana i predozirana. Ljudi nisu svesni da je pas višegodišnja odgovornost i da su njegove potrebe redovne, svakodnevne i da nema ko drugi da ih zadovolji osim onog ko ga je udomio.

Takođe, ova tema ne ide bez individualne i zajedničke neodgovornosti i izostanka angažovanja. Neretko viđamo lutalice, umesto šintera i zoohigijene danas imamo azile za pse, koji moguće da često i ne sarađuju.

Koliko god grubo zvučalo, ali ljudi su rasa koja kontroliše okolinu i kao takvi dužni smo da sprovodimo kontrolu reprodukcije kod životinja, to doprinosi našoj bezbednosti. Zadovoljan i sit pas u našem dvorištu ili stanu ne znači zadovoljan pas na ulici ili na nekoj deponiji. I umesto brige za njegova prava o trošku drugog i države, treba da pomislimo da je takva životinja potencijalni izvor zaraze zbog okolnosti i načina njegovog života. Tu dolazimo do onog „država je dužna da brine o pravima životinja“. E pa, država je dužna da se stara o mojim pravima, a naša prava su pre svega sprečavanje zaraza i bezbednost na ulici. Neretko se dešava da psi napadaju šetače, bicikliste. To je normalno, to je u karakteru psa, on štiti neku svoju teritoriju i nema kapacitet da razume šta je njegovo, a šta javno. Ali mi imamo kapacitet da stvorimo sredinu bezbednu i po čoveka i po psa.

Ima i ono pitanje javnog prostora i javnih mesta. Postoje neki standardi i propisi kako se može služiti hrana i piće i nije baš svakome prijatno kada se pas uvede u kafić ili restoran. Tu se služe i konzumiraju namirnice, pa onda da li je psima mesto na takvom mestu? Psi bi trebalo da imaju svoj javni prostor, neki uređen parkić, otvorenu vežbaonicu, prostor gde bi se igrali i trčali sa drugim psima. Na kraju krajeva, zar ne mislite da je vašem psu tako samom dosadno među kafanskim stolovima i stolicama. Na javnom mestu jednaki u pravima i obavezama smo ti i ja, a ne ti i tvoj pas. Često se to ispušta iz vida, pas ne može imati veća i jednaka prava kao čovek, tu rasprave nema. Naravno, niko bilo čim ne sme da ugrozi prava, bezbednosti i zdravlje psa na javnom mestu, jer ako je neko sposoban da brutalno naškodi životinji, spreman je da naškodi i čoveku.

Sa druge strane, psi su nam potrebni! Dokazano je da imaju mnoga delotvorna i pozitivna psiho – zdravstvena svojstva. Mogu da suzbiju alergije kod dece, da pozitivno utiču na osobe sa smetnjama u razvoju, popravljaju raspoloženje kod depresivnih i sličnih stanja, popravljaju raspoloženje generalno, pomažu kod resocijalizacije. Njihova neposredna životinjska narav, večito istraživanje sveta oko sebe, poprimanje ljudskih osobina, najčešće vlasničkih su ako ništa drugo, onda zabavni i logično je da će nas time kupiti i postati deo naše svakodnevice. Sigurno je da i oni čine sve od sebe da ispadnu najbolji i najumiljatiji kada treba da ih udomimo ili kada nešto pogreše. Da, pas je deo porodice, deo domaćinstva, ali dužni smo da budemo odgovorni vlasnici i domaćini.

Nisam pet frendli onda kada niste vi frendli prema meni. Kada kupujete krvoločne pse i uveravate me da neće on ništa i da se samo igra. Kada ih vodite bez lanca ili brnjice ako je takva vrsta psa. Nisam pet frendli kada na ulici ne pokupite ono što je pas ostavio za sobom, jer to je pas, ne zna gde kaki, po tome se sigurno razlikuje od nas (za sada). Nisam pet frendli kada odbacujete psa i pravite od njega lutalicu jer vam više nije interesantan, zanimljiv i lep. Ali nisam ni prijateljski raspoložen prema onom ko zlostavlja životinju, prema tom nisam frendli.

Posedovanje psa i njegova pojava u javnosti, usled povećanog broja vlasnika pasa mora postati tema na stolu naše zajednice i mora podrazumevati mnogo više međusobnog razumevanja. To će značiti mnogo kompromisa i postavljanje okvira tolerancije i pravila funkcionisanja. Da se vratimo na početak, pas je najbolji čovekov prijatelj, ali ne svačiji prijatelj i da ne bismo napravili još jednu podelu među sobom, pravila su nam što pre potrebna kako bismo se bolje razumeli.

Čitanka