MALO IZOŠTRENO

Kako dopuzati do ravnodušnosti prema Rusiji

Iako se bliži već 22. godišnjica početka bombardovanja Srbije, nama su još uvek sveža sećanja na zastrašujuću medijsku kampanju Zapada, koja je trebalo da bombardovanje jedne evropske zemlje učini ne samo opravdanim nego i neophodnim. Doslovno isti obrazac medijske kampanje odvija se protiv Rusije kako bi se potpaljivanje rata u Ukrajini početkom proleća učinilo ne samo opravdanim nego i neophodnim, pa i humanim. Srbiji se spočitava da bi njeno ustezanje od osuđivanja Rusije moglo da je uspori na tzv. evropskom putu.

Bilo ili ne bilo rata u Ukraniji, srpska spoljna politika nema javni odgovor na pitanje šta će ostati od odnosa sa Rusijom kad Srbija bude morala da usaglasi svoju spoljnu politiku sa EU. Na takva pitanja srpski zvaničnici obično odgovaraju da to sada nije tema, jer nije prošlo vreme kad  se spoljna politika EU mora presilikati u Srbiji.

Ovakvo rezonovanje ukazuje da srpska spoljna politika mora da izbegava da odnose sa Rusijom, otvoreno projektuje na duži vremenski period. Kao da se računa da će se nešto samo od sebe dogoditi što će olakšati biranje strane.  Ili što će učiniti biranje strane izlišnim. Kao, naprimer, da će srpsko javno mnenje dopuzati do stanja u kome se neće gubiti izbori ako se okrenu leđa Rusiji.

Može li srpsko javno mnenje dopuzati do ravnodušnosti prema Rusiji? Može, ali ne u smislu da će se ono izrazito okrenuti nekom drugom, već u smislu ravnodušnosti prema sopstvenom duhovno – istorijskom identitetu, koji sadrži i naklonost prema Rusiji. Ako se zanemari sopstveno pismo, istorija, vera i mitovi koji nas određuju, nema izgleda da opstane ni rusofilstvo koje se hrani preko istog korena. Kad se ono pretežno ugasi, to će biti pouzdan znak da su se već ugasila svetla naspram kojih smo nekada čitali. Tada većina Srba neće biti ni rusofili, ni evropejci, već osnovne obračunske jedinice, lišene arhaične brige za ćirilicu i epsko pesništvo.

Većina Srba i ne pomišlja da Srbija neće moći poneti u EU i posebnost svoje veze sa Rusijom, pa većinski podržava predsednika, koji joj se čini sposobnim da tu posebnost prošvercuje u evropsku zajednicu

Srpski zvaničnici stalno ponavljaju kako Srbija hoće „dobre odnose sa EU, sa SAD, sa Rusijom, sa Kinom, sa celim svetom”. Razume se da „dobri odnosi sa svima” ne znače da su nam u srcu svi jednaki. Jer, ako pojam „dobrih odnosa” služi u opisivanju odnosa sa državama koje su 1999. bombardovale kapitalnie i lokalne mostove sa đacima pešacima, emisione tornjeve i televizijske zgrade sa zaposlenima i vozove sa putnicima, on nikako ne može da determiniše i vezu između Srbije i Rusije, koja je samo za oslobođenje Beograda dala 976 života!

Većina Srba i ne pomišlja da Srbija neće moći poneti u EU i posebnost svoje veze sa Rusijom, pa većinski podržava predsednika, koji joj se čini sposobnim da tu posebnost prošvercuje u evropsku zajednicu.

Već danas nemali broj Srba, koji se deklarišu kao građanisti vidi srpske mitove, u koje spadaju i posebne emocije prema  Rusiji, kao opasnu materiju na graničnom prelazu između Srbije i srećnog Zapada. To je delom i rezultat kampanje protiv srpskih mitova iz devedesetih godina proteklog  veka, koja je u proleće 1999.  dezavuisana, izgleda privremeno.  Opet je živnula pa sada i Srbi spočitavaju srpskoj većini da je između Rusije i Srbije previše geografije da bi se videli istorija i prošlost.

Srbija je danas pouzdano proevropska i pouzdano proruska. Ima za predsednika najpouzdanijeg evropejca, Vučića. Ima, bogme, za predsednika i najefikasnijeg rusofila, Vučića.

Srbija ipak ne može da kaže da zna kako će sutra izgledati njeni odnosi sa Rusijom. Pogotovu što među srpskim rusofilima postoji bitna razlika. Njihova većina, ona od koje Zapad očekuje da dopuzi do ravnodušnosti prema Rusiji, ushićena je Rusijom zbog SU – 35, S – 400 i ogromnih rezervi gasa, simbola moći poželjne za prijateljstvo. Drugi Srbi su rusofili zbog „Svetog trojstva” Andreja Rubljova i ćirilice koju su Rusi dobili preko Srba.

U ovoj drugoj feli rusofila, prebiva posebnost veze između Rusa i Srba. Ta posebnost i jeste dugoročna meta kulturnog preoblikovanja Srba i sužavanja njihovog znanja o tome ko su.  Jer, ako ne znaju ko su, a zaputili su se, oni zasigurno ne znaju ni kuda idu.

Srbi, naime, ne mogu stići na mesto Nemaca u sutrašnjici, jer je ono rezervisano samo za Nemce.  Mogu stići na svoje mesto, prepoznatljivo samo uz uslov da znaju ko su.