SADA & OVDE

Pen­zi­o­ner­ski ja­di: Šta sve ne mo­žeš sa 20.000 pen­zi­je

Sta­ra po­slo­vi­ca ka­že: spram sve­ca i tro­par. Što će re­ći da sva­ko do­bi­je ono što za­slu­žu­je. Pa ta­ko i mi kao ko­lek­ti­vi­tet, da ne ka­žem na­rod, do­bi­ja­mo upra­vo ono što za­slu­žu­je­mo. Na­rav­no da nam se u ve­ći­ni slu­ča­je­va to što do­bi­ja­mo uop­šte ne do­pa­da. U ve­ći slu­ča­je­va sma­tra­mo, ne­kad oprav­da­mo, ne­kad ne, da za­slu­žu­je­mo i vi­še i bo­lje, ali udes hu­di nam seo za vrat pa ne po­pu­šta. Elem, pre ne­ki dan mi se po­ža­lio po­zna­nik, ina­če pen­zi­o­ner sa ma­lom pen­zi­jom, da su u Voj­vo­đan­skoj ban­ci od­bi­li da mu pro­du­že do­zvo­lje­ni mi­nus. Re­kli mu do­slov­ce da po­li­ti­ka nji­ho­ve ban­ke ne do­zvo­lja­va te mi­nu­se oni­ma ko­ji ima­ju pen­zi­ju ma­nju od 20 hi­lja­da di­na­ra. Čo­vek se na­šao u ču­du. Kao pr­vo, ni­je oče­ki­vao da mu ban­ka na nje­go­vu pen­zi­ju odo­bri mi­nus od sto hi­lja­da, ne­go ne­ku ra­zum­nu su­mu u skla­du sa pri­ma­nji­ma, a kao dru­go uvre­di­la ga je „po­li­ti­ka ban­ke“ i sa­ma ban­ka ko­ja mu je do­slov­no po­ru­či­la da ni­je po­že­ljan kli­jent. Po­sle 40 go­di­na dr­ža­nja ra­ču­na u Voj­vo­đan­skoj ban­ci mo­rao sam da odem u dru­gu ban­ku, ka­že ozlo­je­đe­no moj po­zna­nik. Stvar­no sam bio iz­ne­na­đen, do­da­je on, a re­kla bih u uvre­đen. Sa pra­vom.

Sva­ka ban­ka i sva­ka fir­ma ima pra­vo da vo­di svo­ju po­li­ti­ku, sad nji­ho­va je pro­ce­na ko­li­ko je ta po­li­ti­ka pa­met­na. Znam da je Voj­vo­đan­ska ban­ka u Mi­tro­vi­ci svo­je­vre­me­no ima­la naj­vi­še kli­je­na­ta. Ve­ru­jem da ih ima i da­nas. Ce­nim to po du­ži­ni re­da is­pred ban­ke u da­ne kad se is­pla­ću­je pen­zi­ja. Me­đu­tim, ako su ova­ko kre­nu­li, su­tra će ti re­do­vi bi­ti sve kra­ći. Jer, pen­zi­je su nam baš bed­ne, a no­vi pen­zi­o­ne­ri, oni gu­bit­ni­ci tran­zi­ci­je što od­la­ze u pen­zi­ju sa ne­pu­nim sta­žom ima­ju svi li­stom pen­zi­je is­pod fa­mo­znih 20 hi­lja­da di­na­ra. Ka­kvo je vre­me do­šlo mo­ra­će do­bro da raz­mi­sle u ko­joj ban­ci da otvo­re ra­ču­na jer mo­že su­tra da im se de­si kao i mom po­zna­ni­ku da im se po­sred­no i uvi­je­no ka­že da kao kli­jen­ti ni­su baš po­želj­ni. Sle­de­ći ko­rak bi mo­gao da bu­de da sva­ki pen­zi­o­ner sa pen­zi­jom is­pod 20 hi­lja­da le­po sta­vi žu­tu tra­ku na ru­ku da se iz­da­le­ka vi­di da je si­ro­ti­nja pa da ban­ka­ri ne tro­še vre­me na nje­ga.

I tu do­đo­smo na onu pr­vu re­če­ni­cu iz tek­sta. Sa­mo, pi­ta­nje je da li baš ta­ko mo­ra da bu­de ili je to ipak sa­mo bez­o­bra­zluk ino­stra­nih fi­nan­sij­skih kor­po­ra­ci­ja. Kad su Ma­đa­ru od Gr­ka ku­po­va­li ovu ban­ku valj­da su zna­li ka­kva im je kli­jen­te­la i ka­kva je na­ša ku­pov­na moć? Mo­žda su oče­ki­va­li da će stvar da se po­pra­vi pre­ko no­ći i da će svi na­ši pen­zi­o­ne­ri ima­ti bar 500 evra pen­zi­je? Ne, na­rav­no da ni­su. Pa ni­su oni ble­sa­vi ako su već bez­o­bra­zni. Zna­li su oni vr­lo do­bro šta ra­de i zna­ju i sad šta ra­de. Ko ve­le, da se mi re­ši­mo te srp­ske pen­zi­o­ner­ske gu­li­je ko­ja ni­šta ne tro­ši i ne di­že kre­di­te ne­go sa­mo če­ka u re­du i ska­če nam po gla­vi. Od njih io­na­ko ni­ka­kva vaj­da.

Mo­žda je to ban­kar­ska lo­gi­ka, a mo­žda i ni­je, ne­mam poj­ma šta se vr­zma po gla­vi ta­mo ne­kog u Bu­dim­pe­šti ko upra­vlja ovom ban­kom. Uglav­nom, moj po­zna­nik je iz re­vol­ta re­šio da ode u Po­štan­sku šte­di­o­ni­cu. Ka­že, to je bar na­ša ban­ka. Je­ste, sa­mo pi­ta­nje je do­kle će bi­ti.