Portret umetnika: Slikar Miroljub Vujičić

Od Merlin Monro do Andreja Rubljova

Imao sam sreće da odrastam sa klincima iz komšiluka koji će sutra postati dva velika umetnika. To su dramski pisac Siniša Kovačević i slikar Miroljub Vujičić. U nekadašnjoj Sutjeskoj ulici (danas Fruškogorka), odmah uz samu rampu, nalazila se travnata ledinica na kojom smo u slobodno vreme igrali fudbal. I Siniša, i Miroljub i ja, imali smo „dve leve noge“, žargonski rečeno bili smo poprilični „vezeri“, ali je svako od nas to mislilo za ostalu dvojicu. Danas te ledinice više nema, na tom mestu je izgrađen podvožnjak, a ni mi više nismo na jakim nogama.
Za razliku od Siniše koji je rođen ovde, da bi kasnije otišao da osvoji Beograd, Miroljub je rođen u Beogradu, da bi, nakon Likovne akademije u Zagrebu, život i stvaralaštvo vezao za Sremsku Mitrovicu. Kasnije, kad nas je život odveo na različite strane, viđali smo se ređe, ali dopirali su glasovi iz kojih smo saznali gde su i šta rade. Jednog leta, sedamdesetih godina, u Zagrebu sam nabasao na lepo ilustrovanu knjigu pod nazivom „Suvremeno hrvatsko slikarstvo“, gde se na istaknutom mestu nalazio tekst o Miroljubu Vujičiću, sa pratećim ilustracijama. Bilo je to neposredno nakon završetka Likovne akademije i majstorske radionice u klasi Krste Hegedušića.
Zagrebački student slikarstva je postao slučajno, pošto je na beogradsku Akademiju zakasnio na konkurs. Ali, to onda nije bilo važno, svi smo živeli u istoj državi.
Iz tog perioda, nakon njegovog diplomskog rada, koji jedini u klasi ocenjen opisnom ocenom „plus“ (pošto za njegov rad profesori nisu imali odgovarajuću ocenu, ostao mi je u sećanju po njegovom pozivu da učestvujem u izradu kataloga za izložbu u Mimarinom muzeju u Zagrebu. Ipak, živeli smo na dve strane i nisam ga sretao često kao što bih voleo. Sem u Mimari, imao je kasnije poziv i da izlaže u pariskom Boburu, na izložbi koju je trebao da otvori Miteran. Ali bilo je to vreme kada se Jugoslavija već cepala sa svih strana, samo se čekalo ko će prvi da opali metak.
Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih bile su za njegovo stvaralaštvo možda ključne godine. Kao najbolji student u klasi nalazio se na dobrom startu i vrata su mu bila svuda otvorena. Bilo je to vreme kada se formirala njegova prva slikarska etapa, sa čuvenom Merilin Monro kao motivom u svojstvenom Vujičićevom stilom. Gomile su se šanse za prodor na svetsku scenu. Onda se desila dvostruka tragedija u njegovoj porodici. Za dve godine ostao je bez majke, a zatim i oca. Tako se Miroljub vezuje za Mitrovicu, gde počinje da radi prvo u likovnom studiju Doma omladine, a zatim i kao predavač u školi. To je period njegove mračne faze, koja ostavlja traga i na njemu kao čoveku, definitivno ga odvajajući od tržišta i bilo kakve potrebe da prodaje svoje slike. Mada ponude dolaze sa svih strana:
Dobijao sam fantastične novčane ponude za svoje slike, tolike da bismo i ja i moja porodica mogli da živimo u velikom bogatstvu. Ali, pobegao sam od toga, jer da sam pristao na zakone tržišta morao bih da prodam dušu, a da sam izgubio dušu ne bih više mogao da budem to što jesam i poludeo bih, objašnjava Miroljub Vujičić svoju odluku da svoje slikarstvo ne vezuje za tržište.
A onda, krajem devedesetih godina, kao da dolazi svetlo na kraju tunela u njegovom stvaranju. Sve ga više privlači nešto na ivici mistike i čuda, vezano za ljudsku dušu. Njegove slike postaju prozračne. lagane i pune svetlosti. Zaokupljaju ga teme duše, Boga. Svetog Trojstva, Bogorodice, koje slika u širokim potezima na velikim formatima. Mnogi u njemu prepoznaju savremenog Andreja Rubljova, u novom formatu. Pred njegovim slikama, ljudima zastaje dah. To je i mamac za one koji trguju slikama, ali Vujičić je već odavno izvan tog načina razmišljanja. Kaže da može da živi od profesorske plate i to mu je dovoljno da može da slika i da bude nezavisan.
Istoričar umetnosti i likovni kritičar, pokojni Sreto Bošnjak imao je običaj da mu kaže:
– Miroljube, ti si nas sve prevario, jer si jedini ostao nezavisan i nastavio da slikaš ono što zaista osećaš. Ti si najslobodniji čovek koga ja znam.
Sreto Bošnjak nije za života uradio biografiju slikara Miroljuba Vujičića, ali knjiga o njemu je ipak u pripremi. Očekuje se da ugleda svetlost dana početkom sledeće godine