Bliži se kraju 2018. godina. Još „mesecak“ dana i gotovo. Inače, ovo je bila godina značajnih jubileja, pre svega zbog obeležavanja stogodišnjice završetka Velikog rata i stogodišnjice prisajedinjena Vojvodine i Srema Srbiji. Mada bilo je tu i drugih okruglih godišnjica, 70 godina rezolucije Informbiroa, 50 godina od studentskih demonstracija, zatim 170 godina od revolucije 1848. godine, 140 godina do Berlinskog kongresa, 100 godina od stvaranja Jugoslavije …I tako, bilo je prilike da se nešto obeleži, nešto prećuti, nešto proslavi.

Međutim, za nas je najznačajnija svakako stogodišnjica završetka Prvog svetskog rata i priključenja Vojvodine Srbiji. Nekom je i stvaranje Jugoslavije veliki datum, ali danas se Jugoslavija uopšte ne kotira bog zna kako, tako da se o njoj samo polemiše i razglaba, bez prave istorijske odrednice prema tom, ne malom istorijskom periodu.

Ali, ono što je meni ostalo kao utisak nakon svih svečanosti, koje su sada završene, je proslava stogodišnjice priključenja Vojvodine Srbiji. Ta velika fešta, koja je napravljena u Novom Sadu i ignorisanje u Beogradu. Vojvođani i Novosađani pre svega, su se stvarno potrudili da taj značajni datum obeleže kako dolikuje. Bilo je tu i ozbiljnog sadržaja i zabave za narod. Od Muzeja prisajedinjenja, preko izložbi u centru Novog Sad, svečane akademije u SNP, do otkrivanja velelepnog spomenika kralju Petru Prvom i gala koncerta na Trgu Slobode. I uz direktan prenos na Radio-televiziji Vojvodine, da ne zaboravim. Dakle, Novi Sad je dao sve od sebe da pokaže kako je Vojvođanima drago što su se prisajedinili matici Srbiji, kako je to veliki datum koji su obeležili najbolje što su mogli i znali.

Sa druge strane Dunava i Save niko se nije previše štrecnuo što su braća prečani proslavljali stogodišnjicu ujedinjenja. Televizija Beograd nije napravila ni jednu prigodnu emisiju o 25. novembru 1918. godine, ili je ja nisam primetila. Da predsednik Vučić nije bio u Novom Sadu na svečanoj akademiji, činilo bi se da Srbiju baš boli uvo za vojvođansku proslavu i Vojvodinu. U Srbiji je i dalje tema broj jedan Kosovo. I biće izgleda dok smo živi.

Na svoje dve nekadašnje pokrajine, od kojih je jedna proglasila nezavisnost, a druga se dobrovoljno odrekla autonomije, Srbija gleda na dva različita načina. Kao roditelj koji ima dva deteta, jedno fino, dobro, umiveno. Dobar đak, sluša nastavnike, ne pravi probleme u školi. Njega tatko i ne primećuje. Sve se tatku podrazumeva da ima tako dobro dete. A ovo drugo, kržljavo, musavo, neposlušno, ’oće da se bije, al’ i njega biju. Sve u svemu, problem da veći ne može da bude, al’ ga tatko tako kržljavog i musavog, voli više nego onog umivenog i dobrog. Roditeljsko srce je velika tajna.

Kako da kažem, stvarno mi je bilo krivo zbog toga što smo se mi ovde baš upeli da pokažemo kako volimo što smo deo Srbije, već sto godina, a oni ’ladni k’o špricer. Ko da im se prisajedinio Tatarstan, a ne Vojvodina.