Sada & Ovde

Zašto da vam dam dva dinara?

Nije stvar u dva dinara, nego u principu. Ovo ćete najčešće čuti od ljudi koji se neprijatno iznenade kada ima na kasi trgovci hoće da naplate plastičnu kesu. I onda oni isti koji su do sada tražili da im se kese poduplaju, odnosno da dobiju dve ili tri, kako im se espap ne bi rasuo, e sad oni iz principa neće da plate ni jednu, a kamo li dve plastičke kese. Narod nam je izgleda postao neverovano principijelan. Kaže mi prodavačica iz radnje u komšiluku, da je jedna mušterija toliko bila besna kada je čula da treba da plati kesu, da je sav pazar izvadila i u rukama odnela kući. To je princip, nema šta.
Neko će reći da smo čudan narod. Nismo, isti smo kao i svi drugi ljudi na planeti. Teraćemo kako možemo dok ne dobijemo po džepu. Nisu ni ovi u Europi sami od sebe postali tako fini, niti im je svest o potrebi čuvanja životne sredine došla sama od sebe. Dobijali su po džepu, pa su sada tako i disciplinovani i svesni. Isti slučaj je bio i sa vezivanjem pojasa. Kad te saobraćajac klepi sa deset hiljada, da vidiš kako ćeš sutra da se vezuješ, ko bela lala.
A što se tiče principa, nije on jedini razlog što kupci neće više plastične kese. Postoji teorija i da to neko sada zarađuje na nama. E, pa neće na meni niko zarađivati, pa makar to bilo i dva dinara. I to je pametno. Ne kažem. Ko je lud da dozvoli da se preko njegovih leđa bogate, i to na kesama od dva dinara. Mož’ misliti čega su se sve dosetili, samo da nam doakaju ovi bogati trgovci? Sad pošten čovek ni običnu plastičnu kesu ne može džabe da dobije. I to mora da se plati. E, pa stvarno …
A sad, šalu na stranu. Naplata plastičnih kesa jeste mali korak, mada kažu da je potrošnja već pala upola (da čovek ne poveruje kolika su nam dva dinara), ali daleko smo mi od ekološki svesne zajednice. Doduše, nadam se da nam se plastične kese u buduće neće vijoriti kao barjaci sa grana drveća, ali ima tu plastike i plastike. Kese su samo vrh ledenog brega. A stvar je uvek u novcu, jer čišćenje košta. I održavanje očišćenog takođe košta. I ta cena je daleko, daleko od cene koja se naplaćuje po samouslugama. Pitanje ekologije i zaštite životne sredine u Srbiji, prema procenama koje se mogu pročitati u ozbiljnijoj štampi, teško je oko deset milijardi evra. A to je od prilike godišnji budžet ove države.
Sad, ako neko misli da ima ljudi koji će sa strane doći i očistiti naše dvorište i to badava, grdno se vara. Takvih nema, i to ćemo morati sami da uradimo i sami da platimo. I ne samo da očistimo, nego i da održavamo to što smo počistili. A to nije ono kad komunalci očiste divlju deponiju pored jednog kanala, a za dva dana se stvori druga pored drugog kanala. I onda apeluju na građanstvo da ne baca otpad, jer to nije lepo. Kakvi crni apeli? Kome su apeli dobro doneli? I što se više apeluje to više uginulih svinja i starih šporeta pored puteva. E, a kad bi bilo malo kažnjavanja, onda bi to bila druga pesma. Mada, mora biti svima jasno da odnošenje otpada ne može da bude jeftino, a još manje besplatno. To mora da košta. I to košta svuda u svetu. Al, dobro, od nečeg mora da se počne. Plastične kese su prve stradale. A ko će žaliti za njima …