Predstavnici SAD i EU vrlo često pohode Srbiju, gase „požare” na Kosovu koje su prethodno sami dopustili, ako ne i ohrabrili, i ritualno zahtevaju, uz priznanje nezavisnosti Kosova, uvođenje sankcija Rusiji. Državno vođstvo obznanjuje da se priznanje Kosova nikada neće dogoditi, i u tom pogledu stav vlasti i volja građana Srbije ni malo se ne razlikuju. Kada je reč o uvođenju sankcija Rusiji, najmanje 80 odsto građana je protiv, dok će državno vođstvo biti protiv sve dok je šteta od uvođenja sankcija Rusiji veća od koristi. Slobodno protumačeno, Srbiji se sa Zapada još uvek ne nudi ništa vrednije od ruskog veta u Savetu bezbednosti i dogovorne cene gasa. Kolumnisti, istoričari i drugi intelektualci nacionalnog senzibiliteta mršte se na odsustvo etičnosti u stavu državnog vođstva, iako znaju da u međunarodnim odnosima oduvek vladaju samo interesi. Državno vođstvo, ako je odgovorno, i ne treba da se opredeljuje prema fenomenu rusofilstva među Srbima.

Rat u Ukrajini stavio je srpsko rusofilstvo na najtežu proveru u celoj istoriji srpsko-ruskih veza. Naime, svi veliki zapadnjački pohodi na Rusiju završavali su se ruskim, veoma skupim, pobedama i potonjom otvorenošću Rusije za sveobuhvatnu saradnju u miru, pa i srpsko rusofilstvo nije predstavljalo fenomen sa konfliktnim potencijalom u svom okruženju. Međutim, aktuelni rat između Rusije i Zapada, koji se na linije vatre zaklanja Ukrajinom, ostaviće iza sebe tekovinu u vidu imaginarnog, ako ne i fizičkog, zida kakav u istorji nije viđen.

Tzv. kolektivni Zapad priznaje prevarnu politiku prema Rusiji i pokušaj, koji za njega još nije propao, da od Ukrajine načini smrtnog i smrtonosnog neprijatelja na najslabijem delu ruskih granica. Tim priznanjem, Zapad je praktično priznao da više ne računa na obostranu saradnju sa Rusijom, već na njeno rušenje koje će mu sve njene resurse doneti džabe. Na zaprepašćenje nemoćnog mislećeg dela Evrope, Rusija je već sada, u ranoj fazi rata sa Zapadom, preduzela mere koje će je zanavek odeliti od Zapada. Usput, zaprepašćenje mislećeg dela Evrope nije i njegovo iznenađenje, već rušenje vere da će  Bog dati da geopolitičke teorije o „progonu”  Rusije u Aziju ostanu samo teorije. Rusija je već munjevito odmakla u izgradnji ekonomskog i bezbednosnog sistema, koji će je potpuno odeliti od neoliberalnog dela  evropskog poluostrva. Razume se da nema takvog zida koji će sprečiti Dostojevskog i Šekspira, Čajkovskog i Mocarta da prelaze na drugu stranu, ali će njihovo snalaženje samo potvrđivati postojanje zida.

Sada je samo pitanje da li će se Rusija opredeliti za liniju zida koji će odvojiti samo njene „istorijske teritorije” od Zapada, ili će je Zapad, povećavajući sadašnji kapacitet konflikta, primoravati da liniju zida pomera na račun ostatka evropskog poluostrva. Možda sve do tzv. Zapadnog Balkana.

Moleći se za mir u Ukrajini, srpsko rusifilstvo se, bar tako proizilazi, moli za liniju zida granicom luganskog, donjeckog, zaporoškog i herskonskog regiona, to jest linijom velikog zida koja ostavlja Srbiju u dubini antiruskog sveta. Molitva je ljudska i hrišćanska, jedino ispravna u ovom trenutku, ali predstavlja za srpsko-rusku vezu iskušenja koja ranije nisu postojala.

Danas se srpska neutralnost iz koje proističe uravnotežen stav o uzrocima ruskog upada u Ukrajinu tumači kao srpska izdaja demokratskog i slobodarskog zapadnjačkog sveta i kao zatucano rusofilstvo. Sasvim je moguće da će se Srbija, kada ostane sa zapadne strane budućeg zida između Evroazije i ostatka evropskog poluostrva, naći u neprilikama.

Moguće je da u današnjim likovima koji većinsku Srbiju nerviraju strasnim zagovaranjem potpunog usklađivanja srpske spoljne politike sa politikom antiruskog Zapada vidimo kandidate za buduće guvernere slobodarske antiruske Srbije.

Srpsko rusofilstvo je pravoslavne prirode, i nikada se neće moliti za stradanja ljudi i naroda putem ruskog pomeranja imaginarnog zida do Zapadnog Balkana. Ono se moli za kraj stradanja u Ukrajini i za sopstvena iskušenja u bliskoj budućnosti.