Miloš Kovač

Za­kon o sta­no­va­nju uvo­di red me­đu ur­ba­ni­zo­va­ne var­va­re

Skup­šti­na Gra­da Srem­ska Mi­tro­vi­ca je 26. ju­la pro­šle go­di­ne do­ne­la od­lu­ku o osni­va­nju Dru­štva sa ogra­ni­če­nom od­go­vor­no­šću „Grad­sko sta­no­va­nje“. Ovo pri­vred­no dru­štvo je osno­va­no ra­di odr­ža­va­nja stam­be­nog pro­sto­ra i bez­bed­no­sti nje­go­vog ko­ri­šće­nja, kao i ure­đe­nja, upra­vlja­nja i da­va­nja u za­kup po­slov­nog pro­sto­ra i ga­ra­ža ko­je su u vla­sni­štvu Gra­da Srem­ska Mi­tro­vi­ca.

Raz­log za osni­va­nje ovog pri­vred­nog dru­štva i uki­da­nje Di­rek­ci­je za iz­grad­nju Gra­da Srem­ska Mi­tro­vi­ca, pre­ma re­či­ma di­rek­to­ra „Grad­skog sta­no­va­nja“ Mi­lo­ša Ko­va­ča je to što je Za­ko­nom pro­pi­sa­no da sva­ko jav­no pred­u­ze­će do 2018. go­di­ne do­stig­ne od­re­đe­ni ste­pen sa­mo­o­dr­ži­vo­sti, što zna­či da mo­ra ima­ti svo­je iz­vor­ne pri­ho­de.

– Ne­će bi­ti fi­nan­si­ra­nja iz bu­dže­ta, ne­go će sva jav­na pred­u­ze­ća mo­ra­ti na tr­ži­štu da se bo­re za se­be i svo­ju po­zi­ci­ju. To je slu­čaj i sa „Grad­skog sta­no­va­nja“ – ka­že Mi­loš Ko­vač.
M NOVINE: Sve­do­ci smo da se u po­sled­nje vre­me vi­še pri­ča o ko­lek­tiv­nom sta­no­va­nju, do­net je i nov za­kon. Sve što se ti­če sta­no­va­nja je po­sta­lo ve­o­ma ak­tu­el­no, šta je osnov­ni cilj pred­u­ze­ća na či­jem ste če­lu?
MI­LOŠ KO­VAČ: U ju­lu 2016. go­di­ne ovo pred­u­ze­će je osno­va­no sa ci­ljem da se po­bolj­ša kva­li­tet ži­vo­ta lju­di u ko­lek­tiv­nom sta­no­va­nju. Di­rek­ci­ja za iz­grad­nju gra­da svo­je­vre­me­no ni­je po­sve­ći­va­la do­volj­no pa­žnje ovom pro­ble­mu. Ba­vi­la se iz­grad­njom Gra­da, ve­li­kim in­fra­struk­tur­nim pro­jek­ti­ma i ni­je bi­lo pro­sto­ra da se po­sve­ti is­klju­či­vo obla­sti sta­no­va­nja. For­mi­ra­njem po­seb­nog pred­u­ze­ća za oblast sta­no­va­nja omo­gu­će­no nam je i da kon­ku­ri­še­mo kod fon­do­va Evrop­ske uni­je. Evrop­ska uni­ja ima uslo­ve što se ti­če prav­nog ob­li­ka pri­vred­nog dru­štva, ta­ko da smo mi dru­štvo sa ogra­ni­če­nom od­go­vor­no­šću. EU ne po­zna­je ob­lik jav­nog pred­u­ze­ća i za­to Di­rek­ci­ja ni­kad ni­je mo­gla da kon­ku­ri­še za sred­stva. Ta­ko­đe, po­što smo d.o.o. pr­vi put će­mo sred­stva ko­ja su se aku­mu­li­ra­la od te­ku­ćeg odr­ža­va­nja, mo­ći da ko­ri­sti­mo kao vid kre­di­ti­ra­nja stam­be­nih zgra­da či­ji sta­na­ri ne­ma­ju do­vo­ljan ka­pa­ci­tet da ura­de ne­ke ka­pi­tal­ne in­ve­sti­ci­je. To se de­si­lo u Na­se­lju Sta­ri most, u tri zgra­de. Ura­đe­na je krov­na kon­struk­ci­ja. Sta­na­ri su ima­li ne­što sred­sta­va, ne­kih 20 od­sto, a mi smo se uklju­či­li sa bes­ka­mat­nom po­zaj­mi­com na pe­ri­od od dve go­di­ne. Ne­do­sta­ju­ća sred­stva se po­de­le na broj sta­no­va i 24 me­se­ca i sva­ki vla­snik sta­na tač­no zna ko­li­ko će mo­ra­ti da pla­ća. To do­sa­da ni­je bio slu­čaj, i ovo je za­i­sta ne­što no­vo.

Ne mo­že­mo se po­hva­li­ti od­no­som pre­ma za­jed­nič­koj imo­vi­ni. Mno­gi sta­na­ri ne­će da pla­ća­ju odr­ža­va­nje. Šta će se tu pro­me­ni­ti, šta do­no­si no­vi za­kon o sta­no­va­nju?
Lju­di mo­ra­ju da shva­te da su stam­be­ne zgra­de za­jed­nič­ka ku­ća i da ne mo­gu da kao svo­ju imo­vi­nu po­sma­tra­ju sa­mo svoj stan, a da ih ne za­ni­ma šta se de­ša­va sa ce­lom zgra­dom. No­vi Za­kon o sta­no­va­nju ide u tom sme­ru. On će une­ti mno­ge no­vi­ne. Ne­će vi­še mo­ći sta­nar u pri­ze­mlju da ig­no­ri­še kvar na lif­tu ili pro­ki­šnja­va­nje kro­va, za­to što to nje­ga lič­no ne po­ga­đa. Ili ne­ko sa vi­ših spra­to­va da ig­no­ri­še za­če­plje­nje ka­na­li­za­ci­je, na pri­mer. Za­kon o sta­no­va­nju je usvo­jen. Sve lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve ima­ju rok od go­di­nu da­na da ofor­me re­gi­star stam­be­nih zgra­da, da se vo­di kom­plet­na evi­den­ci­ja stam­be­nih zgra­da. Mi u na­šoj evi­den­ci­ji već sad ima­mo iz­me­đu 80 i 90 od­sto svih stam­be­nih zgra­da, uve­šće­mo sa­mo one no­vi­je zgra­de. Zbog me­nja­nja ra­ni­je za­kon­ske re­gu­la­ti­ve ima­mo pot­pu­no ne­u­re­đe­nu si­tu­a­ci­ju. Ne­ke zgra­de su iza­šle iz si­ste­ma odr­ža­va­nja, ne­gde su sta­na­ri sa­mi iz­vo­di­li in­sta­la­ci­je, za­jed­nič­ka stru­ja je pro­blem, hod­ni­ci su u očaj­nom sta­nju. Ima tu mno­go pro­ble­ma, ali mo­ram da pri­me­tim da mla­đi lju­di bo­lje uoča­va­ju po­tre­bu odr­ža­va­nja za­jed­nič­kih pro­sto­ri­ja i zgra­de u ce­li­ni. Oni su uglav­nom kup­ci sta­no­va u no­vi­jim zgra­da­ma i uglav­nom sa ta­kvim sta­na­ri­ma ima­mo od­mah ugo­vo­re­nu sa­rad­nju jer su sve­sni da je odr­ža­va­nje zgra­de neo­p­hod­no.

Mla­đi lju­di ni­su na­vi­kli da do­bi­ja­ju sta­no­ve, ne­go ih ku­pu­ju. I to po tr­ži­šnoj ce­ni, uglav­nom na kre­dit ko­ji će go­di­na­ma ot­pla­ći­va­ti. Mo­žda otud i nji­hov do­ma­ćin­ski od­nos pre­ma ce­li­ni zgra­de?
Ve­ro­vat­no ima i to­ga. Ne­kad je sve što se ti­če odr­ža­va­nja dru­ga­či­je funk­ci­o­ni­sa­lo. Cu­ri sla­vi­na, sta­nar ja­vi, ne­ko do­đe i za­me­ni. Sad je dru­ga­či­je vre­me. Sve ima svo­ju ce­nu i svi smo na tr­ži­štu. Mno­gi od vla­sni­ka sta­no­va su ih, da bu­de­mo po­šte­ni, vr­lo jef­ti­no ku­pi­li de­ve­de­se­tih go­di­na. I kad za­tvo­re vra­ta svog sta­na po­na­ša­ju se kao da ono što je u hod­ni­ku ni­je nji­ho­vo.

Da li će lo­kal­na sa­mo­u­pra­va na ne­ki na­čin po­mo­ći u sa­na­ci­ji po­sto­je­ćeg sta­nja?
Na­i­šli smo na raz­u­me­va­nje Gra­da i u jed­nom de­lu lo­kal­na sa­mo­u­pra­va će su­fi­nan­si­ra­ti in­ve­sti­ci­o­ne pro­jek­te. Sred­stva će se da­va­ti za odr­ža­va­nje za­jed­nič­kih pro­sto­ri­ja, ali sva­ka­ko da će sta­na­ri mo­ra­ti i sa­mi da ulo­že sred­stva. Mo­ra da se me­nja i svest lju­di, da se shva­ti da je ce­li­na zgra­de ve­o­ma bit­na i da je vla­sni­štvo svih sta­na­ra.

Sta­na­ri u ko­lek­tiv­nom sta­no­va­nju su u bo­ljoj po­zi­ci­ji u od­no­su na vla­sni­ke in­di­vi­du­al­nih ku­ća. Ni­je bi­lo za­kon­ske sank­ci­je za ne­pla­ća­nje odr­ža­va­nja zgra­da. Da li je nov za­kon tu ne­što pro­me­nio?
Ne­pla­ća­nje odr­ža­va­nja po­vla­či za so­bom i nov­ča­nu ka­znu zbog neo­dr­ža­va­nja zgra­de. Po­o­štre­ne su nor­me u tom de­lu. Sta­na­ri mo­ra­ju da shva­te da se si­tu­a­ci­ja dra­stič­no pro­me­ni­la. Sla­žem se da su sta­na­ri u ko­lek­tiv­nom sta­no­va­nju na ne­ki na­čin pri­vi­le­go­va­ni, ali u per­spek­ti­vi će­mo po­ku­ša­ti i da in­di­vi­du­al­ni ob­lik sta­no­va­nja uklju­či­mo u si­stem odr­ža­va­nja. Da pla­ća­ju od­re­đe­nu na­dok­na­du i da vi­di­mo šta bi za­uz­vrat mo­glo da im se ura­di u smi­slu odr­ža­va­nja ku­ća.

Ka­ko će se od­re­đi­va­ti pro­fe­si­o­nal­ni uprav­ni­ci? Da li zgra­da mo­ra da ima li­cen­ci­ra­nog uprav­ni­ka po no­vom za­ko­nu?
Po no­vom za­ko­nu stam­be­ne zgra­de će mo­ra­ti, kao prav­na li­ca da bu­du re­gi­stro­va­ne u APR, mo­ra­će da ima­ju knji­go­vo­đu, da pre­da­ju za­vr­šne ra­ču­ne, da ima­ju ra­čun u po­slov­noj ban­ci. Što se ti­če uprav­ni­ka zgra­da, ako se sta­na­ri or­ga­ni­zu­ju i do­go­vo­re ko će im bi­ti uprav­nik, oni ne mo­ra­ju da ga pla­ća­ju, pod uslo­vom da to li­ce pri­sta­ne na bes­pla­tan an­ga­žman. Me­đu­tim, ako se ne do­go­vo­re, on­da će im lo­kal­na sa­mo­u­pra­va od­re­di­ti li­cen­ci­ra­nog uprav­ni­ka. Taj uprav­nik je do­dat­ni tro­šak za zgra­du. Za­kon po­ku­ša­va da mo­ti­vi­še sta­na­re da se or­ga­ni­zu­ju i uklju­če u po­sao oko odr­ža­va­nja zga­de. Na­ša pre­po­ru­ka je da uprav­ni­ka iza­be­ru me­đu sta­na­ri­ma, jer sva­ka dru­ga va­ri­jan­ta je sku­plja. Pla­ta li­cen­ci­ra­nog uprav­ni­ka ne­će bi­ti be­zna­čaj­na su­ma. Uprav­nik stam­be­ne zgra­de ima do­sta oba­ve­za i od­go­vor­no­sti po no­vom za­ko­nu. Uvo­de se nov­ča­ne ka­zne za ne­spro­vo­đe­nje od­re­đe­nih rad­nji. Za­kon ka­že da lo­kal­na sa­mo­u­pra­va pro­pi­su­je mi­ni­mal­ni iz­nos za te­ku­će odr­ža­va­nje. Uprav­nik je du­žan da sred­stva tro­ši na­men­ski.

Šta ako sta­na­ri ne­će da pla­ća­ju odr­ža­va­nje?
Ka­zne za one ko­ji ne pla­ća­ju te­ku­će odr­ža­va­nje ide do 5.000 di­na­ra. Pro­ce­na je da će te­ku­će odr­ža­va­nje bi­ti od 400 do 500 di­na­ra, ako se to­me do­da ka­zna i na­kna­da iz­vr­ši­te­lju, to su već zna­čaj­na sred­stva. Ali, vra­ća­mo se na po­če­tak, zgra­de mo­ra­ju da se odr­ža­va­ju. Ima­te ogro­man broj zgra­da u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci u ko­je kad uđe­te ima­te uti­sak da se na­la­zi­te u ne­kom ho­ror fil­mu.