Vladimir Rajčić

Mo­gu da postanem srp­ski Ro­nald Re­gan

Vla­di­mir Raj­čić ni­je ne­po­zna­to ime u sve­tu fil­ma. Gle­da­li smo ga u ostva­re­nju „Srp­ski ožilj­ci“ sa Maj­klom Med­se­nom i u vi­še po­pu­lar­nih te­le­vi­zij­skih se­ri­ja, a ovog pro­le­ća gle­da­će­mo ga u ulo­zi pred­sed­nič­kog kan­di­da­ta. Svo­ju kam­pa­nju ne­for­mal­no je za­po­čeo u če­tvr­tak 26. ja­nu­a­ra u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, gde je go­sto­vao u ov­da­šnjim me­di­ji­ma.
Ina­če, Vla­di­mir Raj­čić je ro­đen na Ko­so­vu, u Pe­ći, oda­kle je oti­šao u Ame­ri­ku sre­di­nom de­ve­de­se­tih. U me­di­ji­ma se naj­če­šće po­ja­vlji­vao u kon­tek­stu ­fil­ma o Ni­ko­li Te­sli, o či­jem fi­nan­si­ra­nju ni­je po­stig­nut do­go­vor u Sr­bi­ji. Mno­gi ga po­mi­nju i po to­me što je na naj­pro­met­ni­ja me­sta u Či­ka­gu po­sta­vio 30 bil­bor­da sa sli­ka­ma Sr­bi­je i Be­o­gra­da.
Ože­njen je ima ćer­ku od 16 go­di­na. Že­na mu je Ame­ri­kan­ka. Ima dvoj­no dr­ža­vljan­stvo, gla­sa i u Ame­ri­ci i u Sr­bi­ji. Ži­vi u Či­ka­gu, naj­če­šće je na re­la­ci­ji Či­ka­go – Los An­đe­les. Ba­vi­o­ se film­skom pro­duk­ci­jom, ali je ra­dio za Hon­du, za­tim u ban­kar­stvu. Tre­nut­no je, ka­ko ka­že, pot­pred­sed­nik jed­ne ve­li­ke kom­pa­ni­je iz obla­sti auto­in­du­stri­je.

M NO­VI­NE: Bi­li ste na Ko­so­vu, vi­de­li ste Ame­ri­ku. Ka­ko Vam iz­gle­da da­na­šnja si­tu­a­ci­ju u od­no­su na vre­me ka­da ste na­pu­sti­li Ko­so­vo? Ka­ko vi­di­te raz­re­še­nje ko­sov­ske dra­me?
VLA­DI­MIR RAJ­ČIĆ: Mo­ji uti­sci su da se Ko­so­vo do­sta iz­gra­di­lo. Lju­di su se pro­me­ni­li. Al­ban­ci ko­ji su ži­ve­li sa na­ma ni­su vi­še ta­mo. I oni su oti­šli. Ne­ki dru­gi lju­di su do­šli na Ko­so­vu. Pri­čao sam sa pe­ka­rom na či­jem hle­bu sam od­ra­stao. I on ka­že da se sve pro­me­ni­lo, ali da je bi­lo bo­lje ra­ni­je i da bi on sve dao da se to vre­me vra­ti, i da se mi Sr­bi vra­ti­mo. I nji­ma je to čud­no i stra­šno. Te­ško se pri­la­go­đa­va­ju no­vom vre­me­nu. To je ne­ka no­va struk­tu­ra, ne­ki no­vi klin­ci.

Ima­li ste ide­ju da sni­mi­te film o Ni­ko­li Te­sli. Ni­ste us­pe­li u to­me. Za­što?
Sve što je bi­lo sa mo­je star­ne ja sam na­pra­vio. Ali je­ste ma­lo za­pe­lo. Me­đu­tim ja ni­sam od­u­stao od te ide­je. Ni­sam hteo to da ra­dim sa jef­ti­nim bu­dže­tom. O Ni­ko­li Te­sli ne mo­že da se ra­di jef­tin film. To mo­ra da se ra­di na vi­so­kom ni­vou. Plan je bio da Kri­sti­jan Bejl igra Ni­ko­lu Te­slu, a Ni­ko­las Kejdž To­ma­sa Edi­so­na. Obo­ji­cu lič­no znam, ina­če Bej­lo­va že­na je Srp­ki­nja iz Či­ka­ga.

Da li je tač­no da Vam je Spil­berg re­kao da će film ko­ji se sni­mi o Ni­ko­li Te­sli do­bi­ti Oska­ra?
To je ži­va isti­na. Ka­da je Spil­berg ra­dio film o Lin­kol­nu, znao je da će do­bi­ti Oska­ra, i isto to je re­kao i za film o Te­sli. Onaj glu­mac ko­ji bu­de igrao Ni­ko­lu Te­slu, ne sa­mo da će bi­ti no­mi­no­van, ne­go će si­gur­no do­bi­ti Oska­ra, a i taj film će do­bi­ti Oska­ra. Za­to ka­žem da taj film mo­ra da se ra­di na po­seb­nom ni­vou. Na­dam se da će film bi­ti sni­mljen.

Od 2000. go­di­ne fil­mo­vi o na­šoj isto­ri­ji se sla­bo sni­ma­ju. Film o Ni­ko­li Te­sli je je­dan u ni­zu ko­ji ni­je sni­mljen.
Bi­lo je lo­bi­ra­nja da se film o Te­sli ne sni­mi u Sr­bi­ji. Bi­lo je re­ke­ti­ra­nja sa ra­znih stra­na. Ja sam sve to od­bio, i za­to film ni­je ni sni­mljen. Taj film bi nas po­sta­vio na ma­pu sve­ta i u na­ci­o­nal­nom i u kul­tur­nom smi­slu. Kad ima­te naj­ve­će glum­ce na sve­tu, ako se taj film sni­ma u Sr­bi­ji, stu­dio ulo­ži tri pu­ta vi­še u mar­ke­ting ne­go u sa­mo sni­ma­nje. Šta bi to zna­či­lo za Sr­bi­ju ne tre­ba ni go­vo­ri­ti. To su glum­ci „A“ kla­se, ko­ji se pra­te, da ne pri­čam o no­mi­na­ci­ja­ma, fe­sti­va­li­ma. Ko­ji je to po­ten­ci­jal. Ne­ki lju­di to ne vi­de, ne shva­ta­ju. Ne­ki lju­di su na ža­lost, to shva­ti­li, pa su tra­ži­li no­vac. To ta­ko ne ide. Ali, do­ći će to sve na svo­je. Sni­mi­će­mo mi taj film.

Re­ši­li ste da se kan­di­du­je­te za pred­sed­ni­ka Sr­bi­je. Ko­li­ko ima lju­di sa pra­vom gla­sa u di­ja­spo­ri, u Ame­ri­ci?
Ima ih do­sta. To je ogro­man gla­sač­ki po­ten­ci­jal. Sa­mo u Ame­ri­ci mo­že­te da pri­ku­pi­te 200-250 hi­lja­da gla­so­va. A ima ih vi­še ko­ji se ni­su upi­sa­li u bi­rač­ki spi­sak, taj broj pre­la­zi po­la mi­li­o­na.

Di­ja­spo­ra do sa­da ni­je ima­la ve­li­ki uti­caj na po­li­tič­ki ži­vot u Sr­bi­ji.
Tač­no, ali do sa­da ni­su ima­li svog pred­stav­ni­ka. Sr­bi u Ame­ri­ci su že­le­li da ima­ju svog kan­di­da­ta, ne­kog ko će ih pred­sta­vi­ti u do­brom i po­zi­tiv­nom sve­tlu. Ja sam nji­hov iz­bor. Ve­o­ma sam uti­ca­jan u na­šoj di­ja­spo­ri, mno­go ra­dim za na­šu di­ja­spo­ru. Ža­lo­sno je što na­ša di­ja­spo­ra ne­ma svog pred­stav­ni­ka u Na­rod­noj skup­šti­ni Sr­bi­je. To je za­i­sta ža­lo­sno, jer iz di­ja­spo­re u Sr­bi­ju do­la­zi ozbi­ljan no­vac, di­ja­spo­ra pred­sta­vlja Sr­bi­ju u naj­bo­ljem sve­tlu u sve­tu. Naj­ve­ći srp­ski grad po­sle Be­o­gra­da je Či­ka­go, a Či­ka­go ne­ma svog pred­stav­ni­ka, i ni­ko o to­me ne bri­ne. Ne­ki na­ši po­li­ti­ča­ri ni­kad ni­su do­šli u Či­ka­go. Mi ne­ma­mo ni ge­ne­ral­nog kon­zu­la vi­še. Ima­mo čo­ve­ka ko­ji igra ulo­gu kon­zu­la, već tri go­di­ne.

Ako se kan­di­du­je­te mno­gi će re­ći da ste se kan­di­do­va­li ka­ko bi­ste od­vu­kli gla­so­ve od Je­re­mi­ća, Jan­ko­vi­ća. Šta bi­ste im od­go­vo­ri­li?
Ja ću nji­ma re­ći mo­žda Je­re­mić vu­če mo­je gla­sa­če. Sva­ko igra za se­be. Naj­va­žni­je je da se ka­že, svi pri­ča­mo o no­vim lju­di­ma, Je­re­mić ni­je nov, Jan­ko­vić ni­je nov. Je­di­ni nov sam ja. Ja sam ne­stra­nač­ka lič­nost, čist, sve sam za­ra­dio uz bož­ju po­moć sam. Ni­ti sam ukrao, ni­ti sam ovaj na­rod la­gao i pljač­kao. Otvo­re­nog sam sr­ca, do­šao sam ov­de sa do­brim ve­za­ma u sve­tu ka­ko bih po­mo­gao mom na­ro­du. Gla­so­vi ko­je ću do­bi­ti to su mo­ji gla­so­vi, to su mo­ji gla­sa­či ko­ji će gla­sa­ti za me­ne.

Da li pla­ni­ra­te po­li­tič­ki an­ga­žman u Sr­bi­ji, ne­za­vi­sno od is­ho­da pred­sed­nič­kih iz­bo­ra?
Ta od­lu­ka je pa­la kad sam re­šio da se kan­di­du­jem. Ja sam od­lu­čio da do­đem i da se po­sve­tim ži­vo­tu ov­de. Da po­mog­nem ko­li­ko mo­gu, da se uklju­čim u po­li­tič­ki ži­vot. Ma­da ja se­be ne sma­tram za po­li­ti­ča­ra. Ja sam obi­čan čo­vek ko­ji že­li da po­mog­ne svom na­ro­du.

Kan­di­da­ti opo­zi­ci­je su već vi­đe­ni. Po če­mu se Vi raz­li­ku­je­te od njih?
Mo­ja kam­pa­nja je po­zi­tiv­na. Ni­ko ni­je sa­vr­šen, ni­sam ni ja sa­vr­šen. Pri­me­ra ra­di, i vlast i opo­zi­ci­ja ima­ju i do­brih i lo­ših stra­na. I to je ono što je do­bro. Ja ću uvek se­be sta­vlja­ti na ras­po­la­ga­nje, da po­mog­nem. To što se oni pre­pu­ca­va­ju, to ni­je do­bro. Na­rod to vi­di. Tre­ba po­nu­di­ti ne­što no­vo, po­mir­lji­vo, po­zi­tiv­no. Ka­ko će­mo mi za­jed­nič­kim sna­ga­ma da obez­be­di­mo bo­lji ži­vot za sve.

Ne­ki Vas po­re­de sa Ro­nal­do­m Re­ga­nom, po­što se ba­vi­te fil­mom, a i kan­di­do­va­li ste se za pred­sed­ni­ka Sr­bi­je.
To je za­do­volj­stvo po­re­di­ti me sa Ro­nal­do­m Re­ga­nom. On je bio zna­čajan ame­rič­ki pred­sed­nik, zna­ča­jan po­li­ti­čar. Pr­vo se ba­vio fil­mom, kao i ja. Na­dam se da ću bi­ti srp­ski Ro­nald Re­gan.

Na ko­je gla­so­ve će­te ra­ču­na­ti u kam­pa­nji?
Gla­sa­či ko­ji su me­ni va­žni su oni ko­ji do sa­da ni­su ima­li za ko­ga da gla­sa­ju. Oni ko­ji po­ku­ša­va­ju da po­beg­nu iz ze­mlje jer ov­de ne vi­de svo­ju šan­su. Ja po­ku­ša­vam tim lju­di­ma da pru­žim šan­su. Že­lim sa ta­kvim lju­di­ma da ra­dim. Mla­di u Sr­bi­ji ne­ma­ju osmeh na li­cu. Ja že­lim da im vra­tim osmeh. Ako to uspem, on­da sam osmeh na li­cu vra­tio i nji­ho­vim ro­di­te­lji­ma. To zna­či da sam ne­što po­sti­gao.
Vla­di­mir Ćo­sić