U nekim novinama sam nedavno pročitala tvit Gorana Ješića, a povodom protesta u Šidu. Ješić komentariše te proteste i kaže „grad čiji je najslavniji sugrađanin stradao od ustaškog režima, protivi se da deca izbeglice pohađaju njegove škole“. Ah, kako je to romantičarska predstava o stradalnicima. Kao, Šiđani koji su nekada i sami postradali, ili čiji su preci stradali zbog toga što su bili druge nacije ili vere, po definiciji bi trebali da imaju saosećanja za ljude koji i stradaju danas. Kako da ne.
Kako strašno ume da udari upravo žrtva i to ne na dželata već na drugu žrtvu, svedoči pogrom nad Jevrejima u poljskom gradu Kjelce. Taj pogrom se dogodio odmah nakon završetka Drugog svetskog rata i oslobađanja nacističkih logora. Kada je ono nešto malo preživelih Jevreja počelo da se vraća kućama u gradiću Kjelce postali su svesni da to neće da izađe na dobro. Jer, meštani su već pouzimali i razvukli jevrejsku imovinu misleći da se niko živ iz Aušvica i Treblinke neće vratiti. Međutim, bilo je preživelih, ali su oni bili suočeni sa tako strašnim antisemitizmom i pogromom da su pobegli, naravno oni koji su preživeli poljsku milost, glavom bez obzira.
Ovo je bez sumnje mučna priča, pomalo neverovatna s obzirom na to da su Poljaci sami bili žrtve nacista, da su tretirani kao niža rasa i da je i njih izginulo na milione u Drugom svetskom ratu.
Antisemitizam je duboko ukorenjen na evropskom tlu. I nije Hitler prvi koji se setio „konačnog rešenja“. On je možda bio najodlučniji, ali ne i najoriginalniji.
A što se tiče protesta u Šidu i ostalim mestima, najsmešnije mi zvuči argumenat da se roditelji protive uključivanju malih migranata u školski sistem zato što se brinu za kvalitet nastave. E, to me oborilo s nogu. Sve im je drugo potaman, samo je kvalitet nastave sporan. Ali, naravno, mora se naći neko suvislo opravdanje, da ne ispadnemo pred svetom baš toliki neljudi. Jer, naša država je tako gostoljubiva i širokogruda, mi smo siromašni, ali plemeniti, pa kako onda Šiđani da ispadnu manje plemeniti od svoje države i njenog predsednika? Ne ide. Zato su se oni setili da zakeraju na kvalitetu nastave, na nečemu što se ni u ludilu ne može izmeriti. To svakako lepše zvuči. Prvo, ispada da su s pravom zabrinuti za nastavni proces, drugo, nisu fašisti. Ali, pitam se šta bi bilo da je njima stiglo 200 malih Poljaka, ili 200 malih Rusa, ili Španaca koji takođe ne znaju srpski jezik? Da li bi onda pravili proteste i bunili se protiv integracije?
Ovo što se događa u Šidu nema nikakve veze sa kvalitetom nastave, to je protest protiv ljudi druge boje kože i druge vere. To je protest iz straha, i to treba naglasiti. I to svi znaju, samo neki se toga stide, a neke je baš briga. Neki su više neki manje licemerni, dočim su državne institucije ubedljivo najveći licemer. Jer, to što rade u Šidu nema veze s mozgom, ali to im je neko verovatno naložio i sad na silu boga mora tako da se radi. Država je ovo zakuvala, pa zato protestuju roditelji i oni brinu za kvalitet nastave, a učitelji i nastavnici ćute ko zaliveni. Oni su, kao i uvek, zadovoljni kvalitetom nastave.