MLADI POLJOPRIVREDNIK IZ ČALME SRETEN TIMOTIJEVIĆ

Trud i rad se uvek isplate

Život na selu mladim ljudima nije primamljiv i većina njih traži bilo koji način da odu u velike gradove i tu pronađu kakav-takav posao. Međutim, postoji i mali broj onih koji svoju budućnost vide na selu i u poljoprivredi. Tridesetčetvorogodišnji Sreten Timotijević je pre sedam godina, nakon završenog Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje u Novom Sadu, rešio da se vrati u rodnu Čalmu i nastavi da se bavi uzgojem svinja i ratarstvom, što je i tradicija u njegovoj porodici. Sreten sada na svom gazdinstvu ima oko 36 nazimica i krmača. Kako kaže, plan je da se dobijeni prasići tove, i procenjuje da će godišnje imati oko 800 komada. Sretenova odluka je iznenadila mnoge, pa i njegove roditelje, ali on ističe da ljudi često imaju mnogo predrasuda o selu i bavljenju poljoprivredom.

– Mene i danas mnogi savetuju da odem iz sela i da se zaposlim. Za ovih sedam godina, koliko se bavim poljoprivredom, nijednog trenutka se nisam pokajao što sam se za to odlučio i što živim na selu. Jedino se kajem što to nisam počeo ranije da radim. Nije me privlačilo klasično radno vreme od osam do četiri u nekoj kancelariji. Hteo sam da budem slobodan u poslu i ovo je bio prvi izbor, jer tu nisam morao da krenem od nule. Imao sam iskustvo roditelja i samo sam rešio da nastavim u tom pravcu. Svako treba da bude svestan odluke koju donosi, pa tako i da zna cenu života na selu ili u gradu. Sve zavisi ko šta voli i u čemu se pronalazi. Ja sam se pronašao u poljoprivredi i u životu na selu, kaže Sreten.

On dodaje da mu veliki rad, što i zahteva bavljenje poljoprivredom, nije stran, ali da mu pomoć roditelja veoma znači.

– Oni su tu uvek da mi pomognu oko hranjenja stoke i ostalih poslova. Ali, kada je papirologija u pitanju, ja sam, hajde da kažem, glavni. Jer, danas baviti se poljoprivredom znači rešavati mnoga administrativna pitanja. Nije kao u vreme mojih roditelja ili babe i dede. Kada je sezona, tada ima više posla i ne stajemo do mraka. Ali, sve se to završi kada se dobro organizuje, objašnjava Sreten.

Iako u stočarstvu, a posebno svinjarstvu, stanje nije baš zavidno i cena je prilično niska, Sreten kaže da ne planira da odustane. Naprotiv, njegova vizija je da posao unapredi.

– Sadašnja cena svinja, oko 140 dinara, nije sjajna. Ali, ne može se gledati trenutna situacija, već šira slika, da tako kažem. Najgore je odustati pa kakva god da je aktuelna cena. Za sada s ovom cenom poslujemo na nuli, što je svakako dobro u vreme epidemije korona-virusa. Ali, smatram da će cena sigurno biti i niža. Roba nema veliki plasman, restorani ne rade, nema slava, svadbi, proslava. Sve zavisi koliko dugo će trajati epidemija, sigurno neće biti lako i biće gubitaka, ali videćemo kako će na kraju biti. Plašim se da neće biti lako i da neće baš svi uspeti da prežive težak period. Međutim, ja ne planiram da odustanem, već da se trudim da unapredim posao, kaže Sreten.

On dodaje da mu kao mladom poljoprivredniku znače podsticaji i subvencije koje država daje za poljoprivrednike.

– Trudim se da koristim sve podsticaje države. Godine 2017. uradili smo objekat za tov i tu smo dobili povrat od države u iznosu od 65 posto, bez PDV-a. Gradili smo i prasilište, i tu smo konkurisali za povrat, videćemo da li ćemo i tu dobiti. Kupio sam neke priplodne nazimice i za to bi trebalo da dobijemo povrat. Redovno koristim subvencije koje se dobijaju po hektaru. Biću zadovoljan ako država obezbedi što više povoljnih kredita i subvencija, ističe Sreten.

Sreten dodaje da se od poljoprivrede može živeti, ali da čovek mora biti spreman na veliki rad i trud.

– Meni nije problem da radim nekad i po 18 sati. Iskreno, u poljoprivredi se mnogo radi, ali meni to nije teško. Rad i trud se uvek isplate. Može da se ode i na odmor. Generalno, ljudi imaju velike predrasude da je život na selu i bavljenje poljoprivredom nešto strašno. Ali, po mom mišljenju, to nije tačno. Meni je odluka da živim na selu i da se bavim poljoprivredom donela slobodu. Dok sam živeo u Novom Sadu, neke stvari su mi bile manje pristupačne nego sada, ističe Sreten.

Sreten kaže da je tržište u poljoprivredi sada mnogo surovije u odnosu na vreme kada su se poljoprivredom bavili njegovi roditelji, ali da svako može da se izbori za sebe i svoju proizvodnju.

– Mnogo toga se promenilo u poljoprivredi, što je i dobro. Ne valja ako stvari stagniraju. Po mom mišljenju, od naših roditelja, baka i deka, što se tiče poljoprivrede, treba da prihvatimo samo rad i disciplinu. Sve ostalo treba zanemariti. Jer, mi sada imamo jedno otvoreno tržište, koje je možda surovije, ali te isto tako tera da radiš i da se izboriš. To je dovelo do ukrupnjavanja proizvodnje i sada ljudi više ne mogu da usputno gaje sedam svinja i da žive od toga. Takođe, mislim da bi i udruživanje poljoprivrednika moglo biti od pomoći, završava Sreten.

U Srbiji je prosečna starost poljoprivrednika oko 60 godina. S obzirom na to da je naša zemlja mahom poljoprivredna (teško je zamisliti da se ovde mogu proizvoditi kompjuteri), bilo bi dobro kada bismo u budućnosti imali više primera kao što je Sreten.

Z. Popović

foto: B. Tucaković