Branislav Nedimovic, ministar poljoprivrede

Stižu prve evropske pare za srpske poljoprivrednike

U momentu kada smo razgovarali sa ministrom poljoprivrede Branislavom Nedimović, vlada još nije izašla sa predlogom republičkog budžeta za 2018. godinu. Međutim, okviri su se već znali tako da je naše prvo pitanje bilo da li će u narednoj godini ministarstvo poljoprivrede imati više novca na raspolaganju?
– Ono što se sada pouzdano zna je da će za poljoprivredu u republičkom budžetu biti 2,5 milijarde dinara više nego ove godine. Tome treba dodati 60 miliona evra iz IPARD programa za nabavku traktora i mehanizacije plus 40 miliona evra za izgradnju sistema za navodnjavanje koje se ne nalaze direktno u budžetu, nego su iz drugih izvora, rekao je Branislav Nedimović.

Hoće li biti povećanja subvencija?
Povećanja subvencija u 2018. će biti, ali neće biti povećanja subvencija po hektaru. One će ostati 4.000 dinara. Sredstva imamo na raspolaganju ćemo upotrebiti za podsticaje za izgradnju skladišnih kapaciteta, grantove za mlade poljoprivrednike, za povećanje površina pod organskom proizvodnjom, unapređenje protivgradne odbrane.

Bliži se kraj godine, da li ste zadovoljni realizacijom mera agrarne politike u ovoj godini?

Veoma smo zadovoljni merom koja se odnosila na nabavku novih traktora. Do sada smo imali 2.300 zahteva, a odobrili smo nabavku 2.080 traktora. U pitanju su grantovi do 15.000 evra. Ovakve mere nije bilo unazad osam, devet godina. Traktori su mogli da se nabavljaju za voćarsku i povrtarsku proizvodnju, ne i za ratarsku. Kupovina traktora u Srbiji do sada je, za sve vrste proizvodnja, bila oko 1.500 traktora. Ove godine je samo za voćarstvo i povrtarstvo prodato 2.080. tako da smo povećali potražnju za ovom vrstom poljoprivredne mehanizacije. Najvećim delom ovi traktori su otišli južno od Save i Dunava, u brdsko planinska područje u kojima voćarstvo dominira. To je upravo i bio naš cilj, jer mehanizacija u tim krajevima je bila stara preko 40 godina.

Pretpostavljam da ta povećanja tražnja za traktorima ima veze sa inicijativom koju ste pokrenuli, da dovedete investitora iz Indije koji bi uložio u srpsku proizvodnju traktora?

To je nastavak cele priče oko poljoprivredne mehanizacije. Sad se vidi da postoji tražnja za traktorima, ali da nema proizvodnje. U Srbiji se trenutno proizvodi mali broj traktora, nešto u Novom Sadu, nešto u Boljevcu, ali to je oko 300 godišnje. Sada smo pokazali strancima da postoji tražnja za tom robom. Ideja indijske kompanije Tafe je da godišnje proizvodi 4.000 traktora, ne samo za prostor Srbije, nego celog Balkana i Afrike. Zato što su to takvi traktori koji mogu da se koriste u masovnoj upotrebi. To nisu oni traktori sa lap-topovima, dži-pi-esovima, koji na velikom broju prostora ne mogu da se koriste. Poljoprivrednici nisu ni do sada bili voljni da uzimaju tako skupocene mašine. Indijski Tafe je nastao na istoj platformi kao i naš IMT. Oba su kupila licencu Masej-Fergusona. IMT je kupio tu licencu 1955-56. godine, a Tafe dve godine kasnije. Onda su inženjeri iz IMT odlazili u Indiju i tamo uspostavljali sistem proizvodnje. Vlasnici kompanije Tafe su i danas zahvalni IMT i zbog toga želi da uđe u IMT. S druge strane, njihovi delovi su potpuno kompatibilni. Traktori IMT 533, 537 i 539 potpuno odgovaraju traktorima Tafe, i delovi bukvalno mogu da se ubacuju iz jednog traktora u drugi.

Da li to ima neke veze sa Pokretom nesvrstanih?
Naravno. Postoji jedan neverovatan ugovor iz 1979. između Jugoslavije, Indije i Egipta o proizvodnji traktora. On je tada toliko oživeo proizvodnju traktora da je IMT tada proizvodio 42.000 traktora godišnje. Traktori na kojima mi insistiramo su od 20 do 100 konjskih snaga. To nisu traktori za 500 hektara pšenice ili kukuruza. Ovo su traktori za manje posede, za voćarstvo i povrtarstvo. Ponavljam, voćarstvo i povrtarstvo donose najviše profita, ali mora da se radi.

Nedavno smo razgovarali sa nekim proizvođačima jabuka, koji su veoma zadovoljni proizvodnjom i plasmanom jabuka na rusko tržište.

Naravno da su zadovoljni kad dobijaju 60 evro centri po kilogramu. Proizvođačka cena kod ozbiljnih proizvođača se kreće od 15 do 18 evro centi, pa vidite kolika je to zarad. To je veoma dobro za naše voćare. A izvoz za Rusiju je omogućen zahvaljujući ugovoru o slobodnoj trgovini koji omogućava da bez carina možemo da izvozimo robu, a dodatno se situacija „namestila“ u našu korist i zbog sankcija koje je EU uvela Rusiji. Mi ove godine izvozimo 200 hiljada tona jabuka u Rusiju. Pre deset godina to je bilo 8.000 tona. Kvalitativno i kvantitativno to je ozbiljan pomak u razvoju voćarstva. Taj pomak je moguć zahvaljujući međudržavnim ugovorima. U poljoprivredi ne može ništa za tri minute. Ovo što mi sada radimo verovatno će baštiniti neko za sedam osam godina. Ali to je tako?

Organska proizvodnja se pojavila kao novina u vašoj agendi za sledeću godinu.

Nije u pitanju samo organska proizvodnja, nego podsticaji za proizvodnju mesa, a ne samo mleka. Trenutno sistem mera za proizvodnju mleka obezbeđuje proizvođaču premiju od sedma dinara po litri mleka i 25.000 dinara po muznoj kravu. Na godišnjem nivou država daje od 500 do 550 evra po kravi, a to je ozbiljna subvencija. To je dovelo do toga da ne dođe do pada u mlečnom govedarstvu. Nismo doveli do rasta, ali smo zaustavili pad. Što se tiče organske poljoprivredne proizvodnje, tu su cene robe mnogo veće nego u konvencionalnoj proizvodnji. Meni je cilj da, kad već imamo te male posede, na njima napravimo što veću vrednost. Podsetiću, prosečna veličina poseda u Srbiji je oko tri do tri i po hektara, u Vojvodini je to malo više. Mi trenutno imamo 16 hiljada hektara pod organskom proizvodnjom. Država želi da ovim merama poljoprivrednicima koji se odluče da pređu na organsku proizvodnju pomogne i subvencioniše troškove. Jer, treba znati da je potrebno da prođu tri godine da bi se moglo iz konvencionalne proizvodnje preći na organsku. Deo tog trošak država želi da preuzme na sebe.
Znači i naredne godine prioritet ministarstva će biti voćarstvo, povrtarstvo, stočarstvo i sada organska proizvodnja?
Što se tiče ratarstva, naročito kad je u pitanju pšenica i kukuruz, mi smo dostigli neke limite. Ima tu još prostora za rast, ali uz sisteme za navodnjavanje. Te sisteme ćemo raditi i naredne godine i tu ćemo pomoći ratarima. Međutim, kod suncokreta ima prostora za rast proizvodnje zbog ugovora sa Turskom. Jer mi smo u 2017. godini proizvodnju povećali za deset odsto u odnosu na 2016. godinu. A to je posledica dobre cene i dobrih prerađivača. Naši prerađivači suncokreta su najbolji na svetu, tu pre svega mislim na Dijamant, Viktorija oil, Sunce. Ugovorom koji smo potpisali sa Turskom povećavamo kapacitet izvoza za 23 odsto. To je potencijalno odličan rast.

Koliko novca je utrošeno za saniranje posledice ovogodišnje suše?

Mi direktan novca za tu namenu nismo davali poljoprivrednicima. Mi smo išli preko nekoliko drugih mera koje su se ticale kreditne podrške i intervencije Direkcije za robne rezerve. I mi smo za tu stvar potrošili oko četiri do pet milijardi dinara. Međutim, to nije dovoljno. Ali, ima tu jedna druga stvar. Poljoprivreda je grana privrede, ima svoje rizike i svoje izazove. Ne možete očekivati od države da kompenzuje svu štetu koja se vama desi, a vi pri tom niste spremni da uđete ni su sistem osiguranja iako država daje 40 odsto premije osiguranja. Tako da je moj stav tu izričit. Ja smatram da država ne treba finansijski da pomaže kad dođe do štete, nego treba da razvija osiguranje, sisteme za navodnjavanje, protivgradnu zaštitu. Na primer, mi ćemo sledeće godine imati potpuno nov sistem protivgradne zaštite. Počećemo sa tri radarska centra, od 13, a jedan je Fruška gora. U pitanju je potpuno automatizovan i robotizovan sistem koji se zasniva na najsavremenijim softverima. Tako da neće biti više strelaca i raketa, nišanjenja oblaka, sada će sve to raditi kompjuteri. Taj projekat je razvio Trajal iz Kruševca, tako da je u pitanju domaća pamet, na koju treba posebno da budemo ponosni.
Da li mislite da su poljoprivrednici zadovoljni takvim merama?
Ne mislim da su zadovoljni. Kao što nisu bili zadovoljni ni 2016. godine kada je bio maksimalan rod. Ja još nisam čuo da su oni zadovoljni. U poljoprivredi postoje ciklusi, petogodišnji, osmogodišnji, sve zavisi koja kultura je u pitanju. Prosek mora da se gleda. Evo, sad me zovu proizvođači svinja. Pala cena sa 200 na 160 dinara po kilogramu. Proizvođačka cena je oko 130 dinara i pri tom država daje hiljadu dinara za svakog tovljenika. Pa zašto me niste zvali kada je cena bila 200 dinara. Ono što je definitivno problem ove godine je što je ovo lokalna suša, u Bosni, Srbiji i delom u Mađarskoj, i neće se odraziti na cenu berzanskih roba. Mi smo omogućili kreditne linije po veoma niskim kamatama za jesenju setvu, a to će biti i za prolećnu setvu. Tu smo plasirali oko 2-3 milijarde dinara. Poljoprivrednike najviše muči cena goriva. Mi radimo na sistemu kako bismo mogli da uspostavimo kontrolu nad kupcima goriva, jer sistem bonova je bio strašno zloupotrebljen da se svima zgadio.

A da li postoji rizik od povećanja cena i poremećaja na tržištu usled neintervencije države u situacijama elementarnih nepogoda?

Kad je suša ima manje robe, ali cena joj je veća, to je istina. Za poljoprivrednika se to sve negde niveliše. Ali, država stalno ima problem, da li da štiti poljoprivrednog proizvođača ili krajnjeg potrošača. Ako štitim proizvođača, onda dolazim u sukob sa ministrom Ljajićem oko zaštite kupaca. Kad smo već kod kupaca, imali smo nedavno slučaj da smo stopirali deset hiljada zaklanih pilića zaraženih salmonelom. To je prvi put u poslednjih dvadeset godina da smo intervenisali na takav način i da smo nekog uhvatili još kad je počeo da razmišlja da prodaje takvo meso. Uhvatili smo ga u Žitištu. On je uprkos naredbi da uništi to meso, pokušao da ga proda. Naravno, usledilo je hapšenje i uništavanje mesa. Od marta sledeće godine kreće sa radom nacionalna laboratorija za bezbednost hrane koja do sada nije postojala. A laboratorija za kontrolu mleka kreće u sad u decembru. To su dve osnovne laboratorije koje će dovesti do sigurnijeg položaja i potrošača, ali i poljoprivrednih proizvođača u odnosu na prerađivače. Na taj način će država imati kontrolu i nad svim laboratorijama za kontrolu hrane u zemlji. Šta se dešavalo u praksi, ja uvezem neku robu i pošaljem uzorak u svoju laboratoriju na analizu. Znači, ja sam i uvoznik i kontrolor. To više tako neće moći da se radi.

Koliko u Srbiji postoji udruženja poljoprivrednika?
Nebrojeno. To bog ne zna. Oni nemaju ni komorski sistem, a nema ni reprezentativnosti. Tako da je tu potpuni haos. Kada smo razgovarali sa malinarima, ja sam pregovarao sa 92 udruženja, od koji 14 misli jedno, a 16 nešto sasvim suprotno. I kako vi da postignete dogovor? Kad sam već kod malina, za sledeću godinu predviđam velike probleme jer je došlo do povećanja zasada pod malinom i povećanja proizvodnje. I onda ovi iz Srbije hoće da unište ove iz Vojvodine, a ovi iz Vojvodine imaju moderne zasade i modernu tehnologiju. A kupca ništa to ne zanima, on hoće zdravu malinu bilo koje sorte da je.

Da li je istina da uprkos potpisanim međudržavnim ugovorima još nije krenuo izvoz jagnjećeg mesa u Kinu?

Nadam se da će se krajem decembra realizovati prvi kontigenti. Šta je bio problem? Mi smo sertifikat dobili. Međutim, pojavila se jedna administrativna barijera za koju niko nije znao, ni Kinezi nisu znali za to jer nije bilo trgovine mesom između dve zemlje. Kina je 1972. godine, kada je imala veliku glad, uvela prelevmane za određene zemlje, i između ostalih i za SFRJ. Srbija, kao pravna naslednica SFRJ, i kada smo hteli da realizujemo prvi izvoz, ispostavilo se da je prelevman 12 odsto. Uputili smo inicijativu da se to ukine, i za jagnjeće i za goveđe meso. A sad kreće i izvoz jabuka za Kinu.

Da se vratimo na IPARD fondove Evropske unije. Bili su najavljeni za jun.

Do juna smo otklonili sve blokirajuće faktore. Imali smo reviziju, koja se odvija na dva nivoa. To je završeno krajem avgusta, početkom septembra. Ovih dana će biti otvaranje centra za realizaciju ovih fondova. I tu nije u pitanju zgrada, nego softveri koji će omogućiti potpunu kontrolu dodeljenih sredstva. Odnosno, sistemu koji će moći da opsluže korisnike i da bezbedno čuva podatke. Do kraja novembra stižu tri kontrolora iz Evropske unije, između ostalog i u Kuzmin. U pitanju je podno skladište u Kuzminu, i to je kontrola na licu mesta. IPARD podrazumeva tri nivoa kontrole, prvo je takozvana nulta kontrola, kada još nije počelo ništa da se gradi, ide se u kontrolu pre podnošenja zahteva za isplatu i kontroliše se na kraju realizacija celog projekat. Ako dobijemo taj sertifikat, mi u drugoj nedelji decembra raspisujemo prvi poziv za nabavku traktora i poljoprivredne mehanizacije, a u martu drugi poziv za prerađivačku industriju. To su prve evropske pare koje srpski poljoprivredni proizvođači mogu da koriste. I to ne preko institucija, nego direktno, kao građanin, poljoprivrednik. Naš cilj je da pokušamo da iskoristimo i potrošimo sve pare koje su nam na raspolaganju. Moramo razvijati i administrativni kapacitet, naročito u sferi kontrole. Procenjuje se da će po prvom pozivu negde između 600 i 800 ljudi ostvariti pravo na novac iz EU.

Da li će to biti komplikovane procedure, da li će naši poljoprivrednici umeti da pišu takve projekte?

Procedura neće biti preterano komplikovana. Preko poljoprivrednih stručnih službi i agencija za razvoj, radimo obuke i pripremamo poljoprivrednike. Cilj nam je da imamo što više ljudi koji će, kao misionari, moći da idu po terenu i šire priču o IPARD fondu i obučavaju poljoprivrednike kako da apliciraju. U odnosu na to kako je to u Srbiji bilo do sada, procedura jeste komplikovanija, ali moramo da radimo na toj edukaciji. Nas posle IPARD-a očekuju desetostruko veće pare ukoliko uđemo u EU 2023. godine. Nas očekuje 1,5 milijarda evra, jer najveće korist od ulaska u EU je upravo u poljoprivredi. I to isključivo za delove ratarstva, voćarstva, povrtarstva i prerađivačku industriju, ne toliko za stočarstvo. U Evropskoj uniji je maksimum subvencija po muznoj kravi 350 evra.

Na koji način poljoprivrednici povlače sredstva iz IPARD fonda? Da li mora prvo da kupi traktor, pa mu se novac refundira, ili novac dobija pre kupovine?
Prvo mora da se kupi mehanizacija, pa se nakon toga sredstva refundiraju. Mi sada razvijamo kreditne linije koje će poljoprivrednicima pomoći da kupe mehanizaciju i premoste period do refundacije. Važno je naglasiti, da svako kome budu odobrena sredstva, ta sredstva sigurno i dobija. Tu nema dileme. IPARD je platforma za srednje poljoprivredne proizvođače, tu takozvani tajkuni ne mogu da učestvuju. Jer u pitanju su limitirane površine. Za male poljoprivredne proizvođače, na raspolaganju ostaju nacionalne mere. I neće moći da se konkuriše na oba nivoa.

Zakon o poljoprivrednom zemljištu je usvojen. Sad je omogućeno strancima da kupuju zemlju u Srbiji, a omogućen je i dugoročni zakup zemlje za podizanje prerađivačkih kapaciteta.

Kad je taj zakon usvajan, bilo je priča kako će to biti ne transparentno, kako će, šta je znam stranci odnositi u džepovima zemlju iz Srbije. Od 219 projekata i podnetih zahteva za dugoročni zakup, do sada je samo 18 prošlo. Jedan od tih projekata je i turska investicija u Sremskoj Mitrovici za podizanje zasad jabuka i izgradnju fabrike za proizvodnju čipsa od jabuka. Vrednost ulaganja po jednom hektaru je od sedam, osam hiljada evra. A do sada su ulaganja po hektaru bila nekoliko stotina evra. Svi ti investitori su dobili zemljište po prosečnoj ceni od 210 evra po hektaru, i uglavnom su u pitanju domaći investitori, sem ovim mitrovačkih i ima još jedan francuski investitor. Te priče koje su se provlačile ispostavile su se kao netačne.

Činjenica je da je u Srbiji prosečan posed veoma mali. Nije moguće organizovati ozbiljnu poljoprivrednu proizvodnju na malim posedima. Da li će država uraditi nešto po tom pitanju?

Sledeći korak, i ono o čemu razmišljamo za naredne godine je komasacija, odnosno ukrupnjavanje poseda. U Mitrovici je to počelo, u Radenkoviću se završava, sada se radi u Šašincima. Ali, generalno, problem su predsednici opština u Srbiji. Oni se toga boje. Jer, to su imovinski pravni odnosi i po pravilu teške stvari. Ali, to je posao države, da uređuje sistem. Mi imamo problem sitnih poseda i kad je navodnjavanje u pitanju, i zato podstičemo opštine da krenu u taj proces, opredeljujemo sredstva, dajemo do 50 odsto za troškove komasacije.