Biljana Krstić, Pevačica

Stare pesme donose mir, one su lek za dušu

– Ovo je muzika koja prilično dugo traje i ona traži vreme. Dok je slušate imate neki osećaj zaustavljenog vremena, jako je važno da sve to nekako odstoji, da dobije neko svoje mesto u sadašnjem vremenu. Ipak su to stare pesme koje su se izvodile pre više stotina godina

Pevačica Bilja Krstić je, široj publici, svakako prvo bila poznata kao članica poznatih grupa „Suncokret“ i „Rani mraz“, a potom je usledila i njena solo karijera. Skoro dve decenije Bilju znamo kao umetnicu koja izvornoj muzici, u novim aranžmanima i izvođenju, daje drugačiji senzibilitet i sa svojom grupom „Bistrik“ čuva od zaborava kako malo poznate, tako i široko popularne muzičke teme u okviru muzičkog pravca za koji se upotrebljava odrednica „vorld mjuzik“. Osim toga, Bilja je i muzička urednica Prvog programa Radio Beograda, a ima i svoju radionicu gde mladim i talentovanim ljudima prenosi svoje dugogodišnje muzičko iskustvo.

M NOVINE: Više od četiri decenije ste u muzici, nastupate na koncertima gde ljudi mogu da vas vide i čuju, šta planirate u ovoj godini, hoće li biti i koncerata u inostranstvu, jer i tamo uživate popularnost ili neki novi CD?

BILJA KRSTIĆ: Pre dve godine sam obeležila četiri decenije bavljenja muzikom, 1976. godine sam počela da pevam sa grupom „Suncokret“ i to je neki zvanični početak. Nama je album izašao pre godinu dana, objavila ga je izdavačka kuća ARK mjuzik iz Londona, rano nam je da mislimo na neki novi CD, ali svakako ćemo raditi spotove. Mi do sada nismo imali toliko spotova za jedan album, ali zahvaljujući ekipi koja nas podržava, na čelu sa Aleksandrom Šekularcem, mi smo uspeli da napravimo nekoliko sjajnih spotova i srećna sam zbog toga. Za mesec – dva izlazi novi spot za pesmu „Smilj, Smiljana“, a u planu je bar još jedan spot za pesmu „Čaje šukarije“, dakle ima puno posla. Pored koncerata imamo i druge obaveze, ali sigurno u naredne dve godine nećemo ništa novo objavljivati, jer ovaj album mora da zaživi (album „Svod“) . To nije nikakav mejnstrim pa da se sve ispuca u prvih godinu dana, i da već onda sledeće godine mora novi album, ovo je muzika koja prilično dugo traje i ona traži vreme. Dok je slušate imate neki osećaj zaustavljenog vremena, jako je važno da sve to nekako odstoji, da dobije neko svoje mesto u sadašnjem vremenu. Ipak su to stare pesme koje su se izvodile pre više stotina godina i one nose neki drugi mir i one su lek za dušu. Tako da se te pesme dugo slušaju. Pre ovog najnovijeg albuma koji je izašao u Engleskoj, mi smo poslednji album imali 2007. godine. Skoro deset godina je Bistrik bio bez albuma, ali smo u međuvremenu snimili jedan akapela album „Izvorište“ koji je vrlo specifičan. Takođe, Miki Stanojević i ja smo radili muziku za film „Branio sam Mladu Bosnu“ i za to smo dobili Gran pri na festivalu u Sopotu. Te godine je u fokusu i bila muzika i to je najveće priznanje u našoj zemlji koje može da se dobije za filmsku muziku. Dobili smo i nagrade za serije, dakle ne radimo samo za „Bistrik“ već i neke druge stvari. Radim sa mladim pevačima, držim vokalnu radionicu „Bistrik“ već pet godina i večeras me prate dve devojke iz te radionice. Jedna je iz Novog Sada, a druga iz Manđelosa. Imam polaznike iz cele Srbije i želim da me prate upravo oni koji dolaze iz tih gradova gde imamo koncert. Pored toga, radim i kao muzički urednik na Prvom programu Radio Beograda već punih 35 godina, tako da za tri godine, kada je taj posao u pitanju, idem u penziju.

Što se tiče muzike i „Bistrika“ tu ne idete u penziju.

– Sigurno ne. Ja uvek u šali pričam kako je pred nama tek karijera zato što velike karijere nastaju, pogotovo u ovoj oblasti
„vorld mjuzik“ negde u kasnim godinama. Iskustvo je to koje pravi karijeru, kao što je to svojevremeno uradio Buenovista soušl klab orkestar. Svi znamo da ti ljudi imaju po 90 godina, daj bože da doživimo te godine, dakle, pred nama je tek karijera koju treba da izgradimo, ja imam tek 62 godine, šta je to, to je tek početak. I ono što je jako važno, konačno smo pokrenuli čitavu tu neku novu skalameriju, otvorena je naša nova jutjub stranica i to jako lepo vodi naš Sale. Godinama se bavimo muzikom, a nikada to nismo imali sređeno kako treba, imali smo sajt koji nismo zanavljali, sada je to sve krenulo u novom smeru, imamo i stranicu za Bilja Krstić i orkestar Bistrik, ima i radionica svoju stranicu. Sale nas nagovora da uradimo i neki remiks i pošaljemo neke zanimljive stvari u inostranstvo, da di-dže-jevi to nešto odrade, može da se desi da i u tom smislu napravimo neku karijeru. Sada je sve konačno nekako uvezano kako treba, baš se dobro osećam i imam utisak da će to sve sada još mnogo bolje da funkcioniše.

Već sa grupom „Suncokret“ su se pojavile obrade nekih starih, izvornih pesama, da li je to bio neki početak Vašeg interesovanja, jer kada ste krenuli u solo karijeru na početku je to bila pop muzika.

– To je bilo vreme akustičara. Svi akustičari su obrađivali te tradicionalne teme, ali tu je melodija komponovana, a korišćeni su stari tekstovi, npr „Moj đerdane“ ili „A što ti je mila kćeri“. To su sve bile nove melodije, tako da nisam sigurna da su to bili moji prvi koraci. U mojoj kući se mnogo pevala narodna pesma, slušao se Radio Beograd 1 i orkestri koji su tada uživo svirali. Sećam se kad je radio stigao u našu kuću, to nam je bila svetinja. Samo je tata smeo da uključi radio, a mi smo sedeli i slušali tada popularne emisije. Tada sam prvi put čula za Kseniju Cicvarić, Maru Đorđević, Jordana Nikolića, Cuneta Gojkovića. To je nešto što sam ponela od kuće. Kada sam otišla na fakultet imala sam predmet koji se zvao muzički folklor, predavao mi je naš eminentni etnomuzikolog Dragoslav Dević. Imala sam sreću da nam oko vokalnih aranžmana svo vreme rada sa „Bistrikom“ pomaže Mikan Obradović, poznati etnomuzikolog. Sve se to negde uvezalo, dakle kao mala sam slušala tu muziku, potom na fakultetu, a onda je došao trenutak kada sam rekla dosta pop muzike i ušla tu, kroz ta vrata i sve je ispalo dobro.

Vi tražite muziku kako sa našeg podneblja, tako i zemalja u okruženju – Rumunija, Bugarska. Šta je to što vas privuče nekoj pesmi, da li je to tekst, kompozicija…

– Sve, mene jako zanimaju te varoške, gradske pesme sa kraja 19. veka, mada ja pevam pesme i „na glas“ i „iz vika“, dakle to je i starija i novija vokalna tradicija. Mada, meni više leži i više volim da pevam varoške pesme i na novom albumu sve su takve pesme. Nekako su one zapostavljene, a bolje mesto su pronašle stare pesme na glas zahvaljujući etnomuzikolozima koji to forsiraju. Ali, ja mislim da nisu ništa manje lepe, naprotiv, te stare varoške pesme. One imaju jedan poseban pečat, imaju fenomenalne melodije i to je nešto što ljude najviše privlače. Naravno, tu je tekst, ali kada se upotpuni sa nekom raskošnom melodijom onda je to pun pogodak. Pesma mora, kada je biram, prvo da mi se dopadne ako je slušam, ako gledam notni tekst mora da mi se dopadne to što pročitam, dakle jako je važan taj neki prvi kontakt. Nekad se uradi aranžman za neku pesmu, ali to nije to, prosto neka pesma se ne da obraditi. Kada se priča o autentičnosti, to je diskutabilno, jer vi čim pevate neku pesmu dajete joj nešto novo, i onda nema tu autentičnosti. Pesma ima svoj put i živi svoj život tako što se prenosi s kolena na koleno. Svakako tu pomaže i što radim u Radio Beogradu, njihova fonoteka je jedna od najbogatijih u Evropi, taj izvor je vrlo bitan. Tu su arhivski, terenski snimci i dok sam živa neću stići sigurno sve da preslušam, ali mi je to dostupno i važno je da mogu da koristim i nešto pronađem.