Mnogi još uvek nisu sigurni da li će i gde ići na doček Nove 2016, ili će ipak ostati kod kuće. Sve u svemu, nisu ni Nove godine ko što su bile, bar za neke od nas. Mnoge se stvari nekako ponavljaju. Ali šta ako ugostiteljski preduzetnik Šunja, koji je od Majčice Crkve uzeo u zakup zgradu Parohijskog doma u Sremskoj Mitrovici, reši da proradi ovih dana, možda oko Božića, ili bar oko Srpske nove godine?
Znate tu priču. Svojevremeno je čuvena porodica Bajić poklonila Crkvi velelepnu zgradu u centru Sremske Mitrovice. Taj je legat svojevremeno bio parohijski dom, u njemu su stanovali mitrovački sveštenici. A osamdesetih godina prošlog veka je u ovoj zgradi, sve do svoje smrti, stolovao i vladika sremski, gospodin Andrej Frušić, potomak jednog od prvih srpskih novinara Dimitrija Frušića, koji je sa Dimitrijem Davidovićem u Beču izdavao Novine serbske. Što bi rekli Srbi, spram sveca i tropar, a spram vladike i dvor. Ali, vremena su se promenila.
Danas su popovi uspešni privatni preduzetnici, bez obaveze plaćanja pe-de-vea i druge vrste poreza. To znači da im je društvo omogućilo da na krštenjima, sahranama, parohijalu i drugim oblicima delatnosti, mogu pristojno da zarade, izgrade ili kupe novu kuću, pa im nije o glavu da pošto-poto stanuju u parohijskom domu. Sem toga, u novim kućama sa velikim placevima, mogu lepo i da parkiraju svoje džipove i audije, a ne da se stiskaju tu na teskobnom placu legata.
Ostavši tako na cedilu, Majčica je Crkva dumala i dumala šta da radi sa tim legatom, jer zgradu ipak treba održavati. Znali su crkveni oci da se legat Ilije Kolarca u Beogradu koristi kao kulturna ustanova, kao i da je legat Kapetana Miše Anastasijevića danas zgrada Rektorata, ali nekako nisu uspevali da sa tom činjenicom povuku paralelu u mitrovačkom slučaju.
Šta da se uradi s tom zgradom? Da se osnuje biblioteka? Pa imamo već jednu prekoputa, to je i previše za ovaj čitalački narod. Sladža, ova što drži visoku školu za dodatno obrazovanje policajaca sa večernjim kursom i perspektivnih stranačkih kadrova, već ima svoje sedište i šta će joj nekakav Rektorat mimo ostatka naučne institucije. Okreni obrni, Majčica Crkva vidi da nema baš nekog izbora što se toga tiče, a zgrada je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika, pa mora da se s vremena na vreme ušminka, a i to košta.
Kao da ga je sam Bog poslao, odjednom se u celoj ovoj priči pojavi već narečeni ugostiteljski preduzetnik Šunja i pravoslavac obaška. Licitiralo se tu i tamo, ko zna kako i pod kojim uslovima, jer je novinarima na licitaciju ulaz bio zabranjen, ali je do javnosti dopro glas da je dotični Šunja, koji drži veliki broj lokala u gradu, svojoj ugostiteljskoj imperiji prisajedinio i Parohijski, odnosno Vladičanski dvor. Mašala!
Da je pokojni vladika Vasilije Frušić živ, sigurno bi uskliknuo s ljubavlju!
Šta god ko mislio, zahvaljujući samo Šunji spašen je od daljeg propadanja jedan crkveni legat. Majčici Crkvi dok plati servisiranje voznog parka i privatnih dvora crkvenih velikodostojnika, ne ostane mnogo za održavanje ovakvih objekata. A i narod osiromašio, jedva sakupi dobrovoljni prilog za podizanje novih crkava, odakle mu još da plaća i za održavanje legata.
Ali kakav bi svet bio bez dobrotvora poput Šunje. Zato, možemo samo da zamišljamo sa kakvim je entuzijazmom ovaj preduzetnik prionuo pretvaranju crkvenog legata u privatnu kafanu namenjenu srpskom narodu. Važno je samo da PVC prozori dobro dihtuju, da se sačuva fasada, a unutra mogu i zidovi da se probiju, kako bi više došlo do izražaja jedinstvo i zajedništvo gostiju. Ima onih koji tvrde da će u ovoj kafani biti i šipka za striptiz, za goste koji se iz nekog razloga zadrže ovde do kasnih noćnih sati. S obzirom da onaj Verbić hoće da smanji broj časova veronauke, mogla bi tu da se organizuje nekim danima i večernja škola veronauke. Postoji mnogo mogućnosti za najrazličitije sadržaje.
Samo da sveštenstvo što pre osvešta objekat, pa da se krene sa radom. A što se tiče onih zakerala, koji me pitaju: a, šta ako bane Kačavenda? Pa, ništa! Na šipki za striptiz ne moraju nužno da igraju samo devojke.