Selo opstalo zahvaljujući guskama

Gu­ske brend Šatrinaca

Ša­trin­ča­ni su na­da­le­ko po­zna­ti po uz­go­ju gu­sa­ka. Ra­ni­je je taj broj bio znat­no ve­ći, dok ih da­nas mešta­ni gaje uglav­nom za svo­je po­tre­be. Ka­ko ka­že naš sa­go­vor­nik Pe­ra Greč, se­lo je op­sta­lo za­hva­lju­ju­ći gu­ska­ma, jer je gušči­je meso rani­je, bilo glav­na hra­na mešta­ni­ma. U nji­ho­vu čast se, iz go­di­ne u go­di­nu, odr­ža­va tra­di­ci­ona­lna Gu­šči­ja­da.
Gu­šči­ja­da je tu­ri­stič­ko – za­bav­na ma­ni­fe­sta­ci­ja ko­ja ne­gu­je ov­da­šnju tra­di­ci­ju ga­je­nja gu­sa­ka i spre­ma­nja spe­ci­ja­li­te­ta od gu­šči­jeg me­sa. Or­ga­ni­za­tor ove ma­ni­fe­sta­ci­je je Za­vi­čaj­no dru­štvo Ša­trin­ci ko­je bro­ji 52 čla­na. Cilj ovog dru­štva je una­pre­đe­nje kva­li­te­ta ži­vo­ta u se­lu.
Pe­ra Greč, član Sa­ve­ta me­sne za­jed­ni­ce i pred­sed­nik Udru­že­nja za­vi­čaj­nog dru­štva Ša­trin­ci ka­že da je ma­ni­fe­sta­ci­ja po­se­će­na i da im do­la­ze go­sti iz ce­le Sr­bi­je.
– U pro­gra­mu ma­ni­fe­sta­ci­je uče­stvu­ju i de­ca sa li­ko­vnim i li­te­rar­nim ra­do­vi­ma in­spi­ri­sa­nim ži­vo­tom o ovom se­lu, po­tom se vr­ši iz­bor naj­du­žeg gu­šči­jeg pe­ra, iz­bor naj­ve­ćeg ja­ta gu­sa­ka, gu­šči­jeg pa­pri­ka­ša i naj­o­ri­gi­nal­ni­je et­no po­stav­ke ka­rak­te­ri­stič­ne za ovaj deo Sre­ma. Ot­kad smo po­če­li da or­ga­ni­zu­je­mo ma­ni­fe­sta­ci­ju, baš se pro­ču­lo na­da­le­ko i do­la­ze lju­di po mast i po me­so iz svih kra­je­va, po­što se gu­šči­ja mast ko­ri­sti pro­tiv bron­hi­ti­sa, pa su do­la­zi­li su kup­ci čak iz Aran­đe­lov­ca – is­ti­če pred­sed­nik Udru­že­nja za­vi­čaj­nog dru­štva Pe­ra Greč.
Ša­trin­ci su ne­ka­da bi­li pre­po­zna­tlji­vi po uz­go­ju gu­sa­ka. Sva­ka ku­ća je ima­la ja­to od 50 do 100 ko­ma­da. Sa­da je si­tu­a­ci­ja ne­što dru­ga­či­ja. Sva­ka dru­ga ku­ća ga­ji gu­ske, ali ja­to ne pre­la­zi 50 pti­ca.
– Gu­ske ni­su zah­tev­ne ži­vo­ti­nje, sa­mo što sad lju­di po­la­ko po­su­sta­ju, ra­ni­je je sva­ka ku­ća dr­ža­la gu­ske, sad je to ma­nji broj, uglav­nom za se­be i svo­je po­tre­be. Pre je bi­lo i po 2.000 gu­sa­ka u se­lu. Pre se ču­pa­lo i pro­da­va­lo per­je, sad se to vi­še ne ra­di. Sad se gu­ska ošu­ri i per­je se ba­ca. Gu­ske se le­gu u ra­no pro­le­će, kad se iz­le­gu ma­li on­da gu­ske zna­ju bi­ti opa­sne, sva­ko svo­je ja­to ču­va. Ovo se­lo je do­sta si­ro­ma­šno, op­sta­lo je po­mo­ću gu­sa­ka, to je bi­la glav­na hra­na. Ra­ni­je, kad su bi­li obim­ni po­slo­vi na nji­va­ma i mo­be, gu­šči­ji pa­pri­kaš je bi­la glav­na is­hra­na – do­da­je Greč.
Gu­ske sa­me od­la­ze na is­pa­šu i vra­ća­ju se ku­ći, što po­bi­ja pri­ču da su one glu­pe ži­vo­ti­nje. U Ša­trin­ci­ma sa­da ima ne­ko­li­ko sto­ti­na gu­sa­ka ko­ja su na po­lju za­jed­no, a uve­če sva­ko ja­to od­la­zi svo­joj ku­ći.
– Sa­mo otvo­riš ka­pi­ju uju­tru, one odu na ka­nal, bu­du ceo dan na­po­lju i uve­če se vra­ća­ju sva­ka svo­joj ku­ći. On­da im se da­je ma­lo ku­ku­ru­za, da im se po­ja­ča hra­na. Ko dr­ži ve­ći broj gu­sa­ka, mo­že od to­ga da ži­vi, s ob­zi­rom da im je ce­na 400 di­na­ra ži­ve va­ge ili 500 di­na­ra oči­šće­na. Is­pa­da da je bo­lje dr­ža­ti gu­ske ne­go pra­si­ce. I ja imam oko 20 gu­sa­ka, pa sam po­čeo da pra­vim ma­lo i gu­šči­je ko­ba­si­ce. Mo­glo bi da se ži­vi od gu­sa­ka, sa­mo tre­ba na­ći tr­ži­šte. Za­in­te­re­so­va­nih ima – ka­že Pe­ra Greč.
Ša­trin­ča­ni su ne­ka­da gu­ske ga­ji­li da bi ne­što i za­ra­di­li. Me­so gu­ske je ve­o­ma kva­li­tet­no, a ne tre­ba go­vo­ri­ti o to­me ko­li­ko je gu­šči­ja mast do­bra za pluć­ne bo­le­sti. Gu­šči­ja pa­šte­ta je po­zna­ti spe­ci­ja­li­tet, a na­rav­no tu je i per­je za ja­stu­ke i jor­ga­ne, ko­je se sla­bo tra­ži, bez ob­zi­ra što je to­pli­je i udob­ni­je od mo­der­nih ve­štač­kih.
S. Sta­ne­tić
Fo­to: U. Ri­sti­vo­je­vić