Ravnopravnost bez zaštite

Odavno se zna, nije nikakva tajna, da su muškarci i žene u Srbiji ravnopravni. To je, takoreći, notorna istina, koju i vrapci na grani znaju. Žene u Srbiji su duboko svesne svoje ravnopravnosti i ako njih pitate, one će o njoj (ravnopravnosti, to jest) reći sve najlepše. Ravnopravnost muškaraca i žena, to je vekovna tradicija, a ko želi malo bolje da se upozna sa tom tradicijom neka čita „Korene“ Dobrice Ćosića, ili Borinu „Nečistu krv“, ili Lazu Lazarevića. Primeri ravnopravnosti prosto vrcaju, a ako je bilo tada, tako je i danas. Skoro. Samo što onda žene nisu išle u vojsku, a sada će izgleda i to morati.
Ovih dana se nešto ponovo diže prašina oko zakona o rodnoj ravnopravnosti. Ako sam dobro shvatila ministarka Zorana Mihajlović je predložila neke odredbe zakona za koje ministar Zoran Đorđević i predsednica Narodne skupštine Maja Gojković smatraju da su neprimenjive. I sad se kao lome koplja između predlagača, a naša Maja je na strani kontra naše Zorane. Naravno, i naša Maja i naša Zorana izgaraju od želje da žene u Srbiji budu još ravnopravnije. Kažem još zato što je trenutno na snazi Zakon o ravnopravnosti polova, koji je donet 2009. godine. Našla sam na internetu tekst tog zakona i uopšte ne znam šta mu fali, sem što je neprimenjiv, kao što će biti i ovaj koji tek treba da se donese. U trenutno važećem zakonu stoji da u strukturi rukovodećeg kadra u javnoj upravi bar 30 procenata treba da pripadne manje zastupljenom polu, to jest ženama. Novim zakonom se taj procenat diže na 40 posto, i ako sam dobro ukapirala to i jeste kvaka oko koje se lome koplja. Baš u tom procentu se vidi buduća neprimenjivost budućeg zakona.
Rizikujem da me optuže da pojma nemam o čemu govorim. Međutim, zaista mislim da uopšte nije važno koliko će među šefovima biti žena. Valjda se napreduje po stručnosti i sposobnosti? Ne? Pa nije valjda da smo dno dna i da će neki debil biti rukovodilac samo zato što je muško? Ako je tako, onda se krši i postojeći zakon koji detaljno reguliše šta se sme, a šta ne sme. A ne sme se opstruisati napredovanje žena zbog trudnoće, ne sme se otpuštati trudnica, ne sme se diskriminisati niko zbog pola. Poslodavci koji imaju više od 50 zaposlenih moraju sačiniti plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnopravne zastupljenosti polova. Sve to lepo piše u sadašnjem zakonu, ali i piše da su kazne za nepoštovanje ovog zakona ogromne, čak do sto hiljada dinara. Taj kazneni deo je naročito impresivan i prosto mami na kršenje zakona.
Ali, nije to uopšte važno. Zakoni se ovde donose kao na pokretnoj traci. Niko živ i ne zna kakve je sve zakone Skupština izglasala. Neki su potpuno neprimenjivi bez podzakonskih akata, bez nekih akcionih planova i drugih birokratskih zavrzlama. Ovaj o rodnoj ravnopravnosti je jedan od tih koje slobodno mogu staviti u izlog čim ga donesu.
U zemlji koja grca u siromaštvu ravnopravnost polova je svakako prioritet. Bez nje ne bismo znali ni ko smo ni šta smo. Kako izgleda ravnopravnost u Srbiji svedoči hronika porodičnog nasilja u kojoj je broj ubijenih žena zastrašujući. Ubiti ženu je ovde ko popiti čašu vode. Prebijena žena ne sme ni da svedoči protiv muža nasilnika, jer zna da će biti izbačena na ulicu, bez posla, bez novca, bez dece, a mogućnost da je nasilnik negde stigne i izbode nožem uopšte nije zanemarljiva. A mi se majemo oko toga koliko procenata žena treba da bude na rukovodećem položaju, i da li je dozvoljeno tražiti fotografiju prilikom prijave na konkurs. Mož’ misliti.
Zato, džabe krečite i džabe donosite zakone o nečemu što se ne može ispraviti nijednim paragrafom. Stvar je mnogo, mnogo dublja i pre svega je ekonomske i obrazovne prirode. Nekoliko decenija socijalizma je za emancipaciju žene na ovim prostorima učinilo hiljadu puta više nego svi zakoni o ravnopravnosti doneti u poslednjih dvadeset godina.