Sada & Ovde

Rado ide Srbin u vojnike…

Verujem da većina današnje omladine ne zna pesmu „Ko te ljubi dok sam ja na straži“ (1988). Ne znaju je ovi mlađi, oni koji su stasali u vreme donošenja nepatriotske odluke o ukidanju obaveznog služenja vojske. Sa tim ukidanjem prestala je da postoji i cela jedna kultura ispraćaja u vojsku, sa 400 gostiju i obeznanjenim regrutom, koji će već koliko sutra biti u nekoj pripizdini za koju nikad nije čuo. Al’, onda nam zemlja bila malko veća neg’ danas, pa bilo mesta za koja nikad nismo čuli. Jest da će nositi minobacač (a šta bi drugo, kad je brdska pešadija) 12 meseci, što dotični još ne zna, ali vojska će od njega napraviti čoveka. Tako ga teše stariji rođaci, kojima je i posle 30 – 40 godina, služenje vojske bio najveći događaj u životu. Ja se nešto ne sećam da su se iz te vojske vraćali mnogo pametniji i čovečniji. Majke mi. Znam moje drugove iz škole koji su siroti gulili godinu pa još tri meseca u nekoj Vipavi, Štipu, nekom Črnomelju … Je l’ zna danas neko gde je to? Otišli su ko preko one stvari i jedva čekali da se vrate. A šta su tamo naučili, pojma ne znamo. Ali većinu naučenog smo videli u ratovima od 91. do 95. Nije bilo spektakularno.
E sad, da se vratim na Boru Čorbu i njegovu pesmu. Čorba je inače poeta par ekselans, mada ne pati od eufemizama. Kod njega je brate sve jasno. Pa kaže Bora: Dok ja našu domovinu čuvam/umesto da sedim i da duvam/ dok se bavim oružanom silom/ ti se krešeš sa nekim civilom …
Doduše, da budemo jasni, ona „naša domovina“ je propala neslavno. A i nije bila neka. Mislim nismo je nikad mogli voleti ovako kao što volimo sadašnju domovinu. Mada, sad se ne kaže domovina, sad se kaže otadžbina, ali šta ćeš, Bora je to pisao pre sto godina, kad je još bio normalan. Lepo priznaj pa ću biti blaži/ ko te ljubi dok sam ja na straži/ nije lepo da ti zapneš svojski/ dok ja služim narodu i vojski… eto, to je ta Borina (ne)patriotska. Mada izmetnuo se on posle u pravog patriotu. Kažem, ona nam „naša domovina“ nešto nije bila po volji, pa smo je rokali sa svih strana i direktno i iz potaje. Sad imamo bolju.
I zašto ja sad tupim o Bori Čorbi? Pa zbog obaveznog služenja vojske. To da nam se vrati ima da se digne i turizam i ugostiteljstvo i saobraćaj i obavezno proizvodnja napolitanki i piva. Kažu da je po svim vojničkim kantinama bilo samo napolitanki i piva. Ja ne znam. Nisam služila vojsku. Al’ sam zato ovaj tekst zakukuljila do zla boga, da ni sama ne znam šta sam htela da kažem, a karakteri cure. Suština je da nije vojska samo ispraćaji i pucnjava, lumperajka pod šatorima, nije ni vucaranje minobacača, ni napolitanke i mlako pivo. Ne. Nije vojska ni ljuštenje krompira, ni čišćenje kasarne, ni obuka gađanja… Ne, vojska je mnogo više od toga. Vojska je i čista poezija. Ta poezija nam je nestala sa ukidanjem obaveznog služenja. Ko da piše poeziju za vojnike po ugovoru? Bez veze. A nekad, filmovi se snimali, pesme pisale, i narodne i „zabavne“… Bilo bre nekog reda. Bilo i beganja, al’ malo. Sad kako će da bude, videćemo.
Mada, kol’ko ja cenim, od tog posla neće biti ništa. Ni od vojske ni od poezije. Nije da nemamo napaljenog ministra vojnog, ali i tako napaljen zna on koliko to košta. Ako je napaljen nije lud.