Priče iz Centra za dijalizu Sremske Mitrovice

Život na aparatu

Svet­ski dan bu­bre­ga, 10. mart obe­le­ža­va se na ini­ci­ja­ti­vu Me­đu­na­rod­nog dru­štva za ne­fro­lo­gi­ju i In­ter­na­ci­o­nal­nog udru­že­nja Fon­da­ci­ja za bu­breg u vi­še od 100 ze­ma­lja ši­rom sve­ta. Od 2006. go­di­ne u Sr­bi­ji se ovaj da­tum obe­le­ža­va sva­kog dru­gog če­tvrt­ka u mar­tu me­se­cu. Slo­gan ovo­go­di­šnjeg Svet­skog da­na bu­bre­ga „Bo­le­sti bu­bre­ga kod de­ce – spre­či­mo na vre­me“ ima za cilj da ši­ra jav­nost po­sta­ne sve­sna či­nje­ni­ce da bo­le­sti bu­bre­ga uti­ču na mi­li­o­ne lju­di ši­rom sve­ta. Svet­ski dan bu­bre­ga obe­le­žen je i u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, u or­ga­ni­za­ci­ji Udru­že­nja bu­bre­žnih in­va­li­da, Doma zdra­vlja, Za­vo­da za jav­no zdra­vlje Srem­ska Mi­tro­vi­ca i Grad­ske upra­ve za zdrav­stve­nu, so­ci­jal­nu i za­šti­tu ži­vot­ne sre­di­ne.
Vas­kr­si­je Tr­ku­lja iz Ši­da ima 64 go­di­ne i sva­ki dru­gi dan od­la­zi na di­ja­li­zu u mi­tro­vač­ku bol­ni­cu. Usko­ro ga oče­ku­je tran­splan­ta­ci­ja, ko­ju on do­če­kuje pun op­ti­mi­zma.
– Se­stra će mi do­ni­ra­ti bu­breg, spre­mi­li smo sve pa­pi­re i za ne­ko­li­ko da­na ide­mo na za­jed­nič­ki pre­gled. Oče­ku­jem sa­mo da mi u bol­ni­ci ka­žu ka­da će iz­vr­ši­ti tran­splan­ta­ci­ju. Tri i po go­di­ne idem na di­ja­li­zu i uglav­nom se do­bro ose­ćam, a te­ra­pi­je tra­ju če­ti­ri sa­ta. Ve­li­ki pro­blem nam pred­sta­vlja pre­voz, jer sam ja iz Ši­da. Mo­ra se po­ra­ni­ti uju­tru, te­ško je zi­mi, kad je ru­žno vre­me, ali i le­ti. Bi­lo bi do­bro ka­da bi u Ši­du išli na te­ra­pi­je, jer ima do­sta lju­di odav­de ko­ji pu­tu­ju sva­ki dru­gi dan u Srem­sku Mi­tro­vi­cu. Ne zna onaj ko ne bo­lu­je od ove bo­le­sti ka­ko je bi­ti na di­ja­li­zi. Na­por­no je, i sa­mo po se­bi je oba­ve­za. Ne­ko pod­no­si bo­lje ove te­ra­pi­je, ne­ko lo­ši­je. Na­da­mo se da će bi­ti bo­lje – sa ve­dri­nom pri­ča ovaj čo­vek i is­ti­če da zdra­vlje ne­ma ce­nu.
Pre­ma in­for­ma­ci­ja­ma ko­je smo do­bi­li iz šid­skog Do­ma zdra­vlja, iz šid­ske op­šti­ne se sva­kog da­na osim ne­de­lje u zdrav­stve­ni cen­tar u Srem­sku Mi­tro­vi­cu na di­ja­li­zu vo­zi 21 bo­le­snik. Naj­ve­ći broj obo­le­lih je iz Ši­da njih šest, za­tim iz Vi­šnji­će­va tro­je, iz Ada­še­va­ca, So­ta i Bi­kić Do­la, Mo­ro­vi­ća dvo­je, a po je­dan bo­le­snik iz Ba­tro­va­ca, Ba­či­na­ca, Gi­bar­ca, Ku­ku­je­va­ca i Ili­na­ca.
Ka­ko na­vo­di di­rek­tor Do­ma zdra­vlja u Ši­du dr Kr­sto Ku­reš, tre­nut­no zdrav­stve­na usta­no­va u Ši­du po­se­du­je dva vo­zi­la za pre­voz pa­ci­je­na­ta ko­ji na re­la­ci­ji Šid – Srem­ska Mi­tro­vi­ca vo­ze bo­le­sni­ke dva pu­ta dnev­no.
– Tre­nut­no smo u fa­zi pre­go­va­ra­nja za ku­po­vi­nu no­vog sa­ni­tet­skog vo­zi­la ko­je bi ko­ri­sti­li za pre­voz tih pa­ci­je­na­ta. Na­da­mo se do­na­ci­ji od stra­ne hu­ma­ni­tar­nih or­ga­ni­za­ci­ja, jer vo­zi­lo ko­je sa­da ko­ri­sti­mo je pri­lič­no do­tra­ja­lo. Za sa­da ne­ma­mo mo­guć­no­sti za iz­grad­nju cen­tra za di­ja­li­zu na pod­ruč­ju op­šti­ne Šid. U sva­kom slu­ča­ju to bi nam pu­no zna­či­lo, ali je u ovom mo­men­tu neo­stva­ri­vo. Na­dam se da će se u do­gled­no vre­me stvo­ri­ti mo­guć­no­sti i za ta­ko ne­što, što bi nam sva­ka­ko bi­lo od ve­li­ke ko­ri­sti – is­ta­kao je dr Kr­sto Ku­reš.
Još jed­na bu­bre­žna bo­le­sni­ca Mir­ja­na Ma­rin­ko­vić iz Ve­li­kih Ra­di­na­ca na­po­mi­nje da se uz du­go­go­di­šnje te­ra­pi­je ja­vlja­ju i nus po­ja­ve. Ova po­zi­tiv­na i na­sme­ja­na že­na već de­vet go­di­na ide na di­ja­li­zu.
– Već de­ve­tu go­di­nu idem na di­ja­li­zu, sa 36 go­di­na sam kre­nu­la na te­ra­pi­ju. U po­sled­nje vre­me imam pro­blem, jer mi je pri­ti­sak ni­zak, što do­dat­no ote­ža­va stva­ri. Pa­ci­jen­ti­ma ko­ji idu du­go na di­ja­li­zu po­ja­ve se i nus po­ja­ve. Vre­me­nom je sve te­že i te­že. Na li­sti za tran­splan­ta­ci­ju sam se­dam go­di­na i ni­su me još ni­jed­nom zva­li. Iskre­no, ni ne oče­ku­jem. Ni­sam mno­go zna­la o bo­le­sti bu­bre­ga, di­ja­li­zi, is­hra­ni, ka­ko po­stu­pi­ti u ne­kim mo­men­ti­ma, a sve sam to sa­vla­da­la kroz raz­go­vo­re, pre­da­va­nja i dru­že­nja ko­ja or­ga­ni­zu­je Udru­že­nje bu­bre­žnih in­va­li­da – ka­že Mir­ja­na.
Pred­sed­nik Udru­že­nja bu­bre­žnih in­va­li­da Vlad­imir Sr­blja­nin iz Ba­tro­va­ca bo­ri se sa bo­le­šću bu­bre­ga već 22 go­di­ne.
– Uža­sno mi je bi­lo u po­čet­ku, o sve­mu sam raz­mi­šljao, a ka­sni­je sam se adap­ti­rao i po­ku­ša­vam, dok sam na te­ra­pi­ji da se is­klju­čim. Kad to pro­đe on­da na­sta­vljam da­lje, pla­ni­ram svoj dan. Pu­tu­jem iz Ba­tro­va­ca i pre­voz je loš, kom­bi­ji su sta­ri. Ka­da bi po­sto­ja­la mo­guć­nost da u Ši­du po­sto­ji ne­ki cen­tar gde bi išli na di­ja­li­zu pi­ta­nje je do­kle bi op­sta­li. Sva­ka­ko bi bi­lo fi­zič­ki lak­še, ali u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci je ipak bol­nič­ki cen­tar. Šta god da se de­si tu je i hi­rurg, tran­sfu­zi­ja… Na li­sti sam za tran­splan­ta­ci­ju pet­na­e­stak go­di­na, po­zi­van sam ne­ko­li­ko pu­ta, ali ni­sam bio oda­bran. Po bro­ju do­nor­skih kar­ti­ca mi se na­la­zi­mo me­đu po­sled­njim u Evro­pi – ob­ja­snio je Sr­blja­nin.
Tran­splan­ta­ci­ja i do­ni­ra­nje or­ga­na te­ma je o ko­joj se do­sta go­vo­ri, ali ma­lo zna, zbog če­ga je neo­p­hod­no po­di­za­nje sve­sti kod sta­nov­ni­štva. O to­me ka­ko iz­gle­da ži­vot na­kon tran­splan­ta­ci­je is­pri­čao nam je Ma­rin­ko Di­vljak, pred­sed­nik Udru­že­nja tran­splan­ti­ra­nih „Pan tran­splant“ iz No­vog Sa­da.
– Tran­splan­ta­ci­ja mi je iz­vr­še­na pre šest i po go­di­na, a če­ti­ri go­di­ne sam išao na di­ja­li­zu. Već je sed­ma go­di­na na­stu­pi­la ka­ko mi je bu­breg tran­splan­ti­ran i ose­ćam se sa­svim so­lid­no. Imao sam sre­će da sam tran­splan­ti­ran u ve­o­ma krat­kom ro­ku. Tran­splan­ta­ci­ja je vid le­če­nja, a ne iz­le­če­nje. Na­da­mo se da će­mo po­dig­nu­ti ma­lo svest sta­nov­ni­štva o ovoj bo­le­sti, jer je ova bo­lest pod­mu­kla – do­da­je Di­vljak.
Bo­le­sti bu­bre­ga mo­gu­će je na vre­me di­jag­no­sti­ko­va­ti. Pre­gle­dom uzor­ka mo­kra­će, kr­vi i krv­nog pri­ti­ska mo­gu se ot­kri­ti ra­ni zna­ci bu­bre­žne bo­le­sti.

Sa­nja Sta­ne­tić