Predizborna Mitrovica: Od „Žvalojicinog Kenjigrada“, do balvana koje spominje Vuk Jeremić

Predsednički kandidat Vuk Jeremić je na skupu u Sremskoj Mitrovici rekao da se u ovom gradu za sve pita neki „Balvan“. Ne znam šta je bivši kandidat za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija hteo da nam poruči, ali je ovo što je rekao imalo odjeka. Njegova izjava je preneta na više sajtova, odnosno portala, a među njima su i RTS-ov, Politikin, Danasov… Ne znam šta je mislio, da li nešto (ili nekog) određeno(g), ili je reč, odnosno imenicu „balvan“ upotrebio kao metaforu.

No, ne sumnjam da se Vuk Jeremić razume u razne balvane, kojima su se svojevremeno, kad je on bio ministar inostranih poslova u vladi DS (na čijem je čelu formalno bio Mirko Cvetković), pravile srpske barikade na Kosovu. Balvan revolucije nisu nikom donele dobro, pa ni Demokratskoj stranci na čelu sa Borisom Tadićem. Zbog čega ga je Angela Merkel pustila niz vodu u korist Aleksandra Vučića.

Ne verujem da se Mitrovica može danas, makar i ironično, nazivati nekakvim „Balvangradom“. Bez obzira što postoji momak sa sličnim nadimkom, koji ustvari lokalnom DS-u služi kao markirant za skretanje pažnje sa sopstvenih lopova i bitangi. A, čak i kad bi to bilo moguće, to bi svakako bio značajan napredak u odnosu na period od kada nekadašnji carski grad slovi kao „Kenjigrad“.

Bilo je to još u vreme kada je odlučio da se iz njega zauvek iseli poznati dramski pisac Siniša Kovačević. Kao i toliki Mitrovčani uostalom. Posle je „Kenjigrad“ evoluirao u „Žvalojicin Kenjigrad“ ili „Žvalojicino Selo“. Što je bilo naročito aktuelno u vreme dok je onaj neokupani profesor guslanja držao među svojim igračkama gotovo sve politički relevantne ljude u ovom gradu.

Ako i postoje balvani koje u Sremskoj Mitrovici vidi Vuk Jeremić, to je svakako značajan napredak u odnosu na vreme slinavaca koji su virili iz „Žvalojicinog“ prljavog veša.

Za razliku od Vuka Jeremića, predsedničkog kandidata DSS-a Aleksandra Popovića nije videlo ni toliko ljudi koji mogu da stanu u skroman prostor gradskog Pozorišta. Posebno ga nisu videli članovi DSS-a. Tako da su članovi DSS-a za dolazak svog predsedničkog kandidata čuli iz druge ruke. Ako su čuli uopšte.

Ima onih koji ovo što se u Sremskoj Mitrovici desilo sa DSS-om vide i kao deo osvete Nenada Lemajića, nekadašnjeg prvog čoveka Koštuničine stranke, a danas uzornog člana DS. Kažu da je Lemajić imao ambiciju da postane ministar u Koštuničinoj vladi, ali mu se stvar iskundačila. Posle je, radeći na rušenju DSS-a, osnovao Mitrovicu evropsku regiju i učestvovao u stvaranju Grupe građana Vredna Mitrovica.

Kada je Vredna Mitrovica kolektivno ušla u Srpsku naprednu stranku, njen lider Branislav Nedimović je postao ministar u aktuelnoj Vučićevoj vladi. Lemajić je ostao izvan te priče.

A kada je Nedimović postao sve ono o čemu je Lemajić mogao samo da sanja, ovome je ostalo samo da se trudi da se aktuelnoj mitrovačkoj vlasti nametne kao omiljeni opozicionar.

Koliko i da li će u tome uspeti, videćemo. Za sada se trudi iz sve snage. Zato, bez obzira koliko Vuk Jeremić pričao o balvanima i ostalim direcima, ništa od toga… Ovde se i dalje oseća prepoznatljivi miris nostalgičnog „Kenjigrada“, koji duva iz pravca stranačke jazbine u kojoj se okuplja preostala bratija onoga što je preostalo od Pajtićevog, Kendrišićevog i Lemajićevog DS-a.

Taj miris baš se dobro oseća. Iako Mitrovica nema ni javni klozet.