Poštena i trudna, mužu iza leđa…

Kada je onomad, na sahrani ubijenog Zorana Đinđića, mitropolit Amfilohije Radović jetko rekao da onaj ko od mača živi, od mača i pogine, aludirajući na nejasne veze premijera Srbije sa raznim kriminalnim krugovima, pomislio sam da crkveni velikodostojnik preteruje i da u njegovoj pogrebnoj besedi ima nečeg ličnog. Ali, valjda je prvi ministar (da li da bi spasao svoju, a ne samo našu dušu), koji je doneo skandaloznu odluku da se u sekularizovanu državnu školu uvede veronauka, računao da će mu se popovi za to dostojno odužiti.
Danas, 15 godina od tog skandaloznog čina, jedan srpski ministar, prosvetni Srđan Verbić, postavlja normalno pitanje o svrsishodnosti učenja „veronaučnih“ popovskih tričarija u osnovnim školama. Čime vraća nadu u normalnost kod onih koji su već pomislili da je izgubljena svaka ljudskost pred navalom vrištećeg klerikalizma.
Hrabra odluka kakva se očekuje od jednog ministra u mentalno i civilizacijski zaparloženoj Srbiji. Ali, kad smo već kod toga, ne mogu da se ne setim samih početaka uvođenja veronauke u mitrovačkim školama, posebno onog momenta vezanog za ispade mlađanog predavača u jednoj mitrovačkoj osnovnoj školi, koji je zaključavao devojčice u učionici, valjda da bi im bolje versku „nauku“ uterao u glavu. Bio je to ne mali skandal, koji su tadašnje prosvetne vlasti vešto zabašurile, iako su mnogi roditelji zbog toga nadigli veliku dževu. Nova vlast nije htela da se na samom početku sapliće o sopstvene repove. Pa je đavo odneo šalu.
Hrabrost ministra Verbića tim je veća, jer se na njega obrušila sva mantijaška gnevna bratija, kakvom bi se mogla dičiti Crkva u svoje svetlo doba Inkvizicije, obasjano plamenom masovnog spaljivanja veštica. Za šta su u velikoj meri proglašavane one „kurvetine“ koje su vanbračno ostajale u drugom stanju, nasuprot poštenoj Bogorodici, koja je, iako u bračnoj zajednici, mužu iza leđa zanela sa Svetim Duhom. Bože mili, čuda velikoga!
Najglasniji u osudi Srđana Verbića bio je izvesni predavač na Bogoslovskom fakultetu, protojerej-stavrofor Dragomir Sando, koji je za ministra rekao, između ostalog, da je „nedostojan svoje funkcije“, i bla-bla-bla…u smislu već tradicionalnog popovanja. Čitaoci koji nisu rođeni baš juče, sećaju se gospodina Sanda iz vremena kada je početkom devedesetih činodejstvovao na mitinzima pred Sportskom halom, gde se okupljao sam cvet onih koji će posle 2000. na vlast dovesti tranzicione lopove. Šta je jedan vrli sveštenik radio na političkom mitingu, đavo bi ga znao, ali ko njemu daje pravo da drži pridike čoveku koji ne smatra veru za neku od fundamentalnih nauka.
Uostalom, šta bi to društvo izgubilo kad bi se praznoverje izbacilo iz državne škole, koju plaćaju svi poreski obveznici, a ne samo pravoslavni? Mogućnost „naučnog“ dokazivanja da se može hodati po vodi? Ili, populističko uputstvo da se sa par hlebova i riba može nahraniti ceo jedan narod? Prilično zdravo razmišljanje, kao dobra priprema za konačni početak reformi? Ili biološko-metafizička etička podloga za Srbina, bre, brata, kome bi trebalo da bude normalno da mu žena zatrudni sa Svetim Duhom, njemu iza leđa. Kad već ide dotle, šta onda Crkvi fali da prizna i brak između dva muškarca, u kome bi jedan od njih dvojice mogao da bude majka. To je ipak bolje od neformalne zajednice između onog vladike-pedofila i tek brucalog malodobnika, zar ne?
Mogli bi se do ujutro nabrajati razlozi zbog čega treba iz škola izbaciti zaglupljivanja dece veronaukom? I zato, neka ministar Verbić i njemu slični izdrže ove mantijaške napade na zdrav mozak. Jer, dokle god nam veronauka, bude važnija od prave nauke, život će nam ličiti na pravoslavni cirkus. U školi ćemo umesto fizike da bubamo vjeruju, a na televiziji ćemo da gledamo rijaliti. Pa kad nam bogobojažljivo dete dođe iz škole, ima šta i da vidi kod kuće. Mamu i tatu, baku i deku, kako cokću od radosti dok neki Kristijan guzi neku Staniju, preko te-vea, na nacionalnoj frekvenciji. Bogo mili!