Septembar mesec nije potrošen uprazno, bar što se tiče Biblioteke Gligorije Vozarović. Zahvaljujući najviše Svetlani Sabo, koja je osmislila ove programe, održana su dva književna susreta, 22. septembra sa Andrejom Vranješom i 28. istog meseca sa doajenom sremskog pesništva Todorom Bjelkićem.
Oba su bila zanimljiva na svoj način. Andreja Vranješ, koji u dobroj meri živi i stvara pod toplom senkom svoga pokojnog oca Đorđa, svakako predstavlja onu zvezdu koja je bila potrebna na velikom pesničkom nebu, do koje se stiže utabanom zvezdanom stazom koju su pratili mnogi pesnici, a među njima i njegov stariji brat po duši i peru Todor Bjelić.
O Todoru Bjelkiću se ne mora mnogo govoriti, ali on svakako predstavlja jedan od važnijih svetionika na pučini kojom se kreću dolazeći pesnici. Poezija se menja kao voda i kao kamenje, bez obzira na one koji tvrde da je kamen večit i nepromenljiv. I malo manje osetljive duše od pesničkih uzmiču ispred banalnosti u eri SMS poruka. Ali ipak još uvek ima onih koji se čvrsto drže za svoje snove.
Između Todora Bjelkića i Andreje Vranješa postoje bar dve stvari koje ih čvrsto drže na okupu sa onim što je preostalo od pesničkog plemena. To su: poetika lire, jer bez iskrenosti srca nema ni prave poezija i predeli snova koji predstavljaju jedini azil koji tananu pesničku dušu štiti od grube i banalne realnosti. Dve najnovije knjige, Pesme snohvatice Todora Bjelkića i Sa druge strane sna Andreje Vranješa, svojim naslovom potvrđuju krvnu vezu ova dva stvaraoca, bez obzira što je prvi već zakoračio u antologijske dimenzije, dok drugi još određuje meru svojoj senci.
Možda nekome posete književnim večerima liče na neku vrstu skupova svojevrsnih mesečara, ali možda je to jedini način da se pobegne od praznine i prostaštva kojim obiluje naša svakodnevnima. Zato mislimo da su nas dva susreta sa pesnicima Todorom Bjelkićem i Andrejom Vranješom u gradskoj biblioteci podsetila na davno zaboravljeno vreme poezije i mira.
Vladimir Ćosić