Ne znam ko je izmislio ove pi-arove, ali svakako je to bio neko ko je zaključio da je poželjno da novinari budu što gluplji. Što ima smisla, jer što su gluplji novinari to je srazmerno tome glup i dotični puk (pučina koju političari od milja, kad treba da sebe aboliraju od odgovornosti, nazivaju narodom), a to je za svaku vlast, pa ma koliko demokratska bila, božiji blagoslov.
Nisu novinari doduše nikad ni bili neka „sedma sila“, kako to neko voli da kaže sprdajući se sa polupismenim piskaralima, kojih je oduvek bilo najviše među nesretnicima koji se odazivaju na reč „novinar“. Jer da jesu (bili „sedma sila“, umesto deveta rupa na svirali), ne bi im formacijsko mesto u lovovima bilo uz konobare i kerovodce, koji sede za pomoćnim astalom gde se služe ostaci i mrvice sa gozbe. Šta da se radi, život nikad nije bio pravedan. Što bi se reklo u onoj pjesmi iz domaćeg filma (beše li to „Gluvi barut“?) – Glava glavi, plećka komesaru, a fukara može i rebara.
Kad smo već fukare, ima ona Andrićeva čuvena rečenica o tome da dođu vremena kad pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati. Obrni okreni sve se u životu menja i ciklično ponavlja, samo je fukara vazda ista. Pitaćete kakve to veze ima sa novinarima? Ili „novinarima“. Nije da nema, tu se uvek setim mog kolege Berislava Mijića, koji je vezano za neke odrpance i marginalce, koji su u „jogurt revoluciji“ postali mnogo bitan faktor, bio s pravom najkritičniji prema „našoj branši“. Ne bi ta bitanga bila niko i ništa da nismo mi od njega napravili da postane neko i nešto… Tako je govorio Berislav. Ili tako nekako. Uglavnom, za izlazak fukare na društveni „stejdž“, ako nisu jedini krivci, svakako su u debeloj meri saučesnici upravo tzv. novinari.
Da li zbog toga što je neko zaključio da novinarska bratija baš i nije neophodna za pripremu informacija i kreiranje javnog mnjenja, tek odnekud su se pojavili pi-arovi. Koji se predstavljaju kao PR, odnosno latinicom PR (pablik rilejšn, prevedeno sa engleskog), što bi na srpskom značilo „referent za odnose sa javnošću“.
Dotičnim referentima je data važnost kakvu su nekad, da izvinete, imali vojni referenti, koji su svoje mesto u istoriji obezbedili zahvaljujući veseloj pesmici „Oj, jebem te, vojni referente!“ Upravo zahvaljujući njihovoj važnosti, neosetno se došlo do spoznaje da novinari dođu kao višak, što novinarskim mentalno lenjim gašama (kakvih je najveći broj u ovom poslu) i nije palo teško. Sve što im treba da popune „medijske sadržaje“, sada dobijaju okrunjeno od pi-arova, pa nimalo ne moraju da se mešaju u svoj posao. Divota za one koji nemaju mozak, a predstavljaju se kao novinari. Tako smo došli do toga da je vreme da se zapitamo da li nam takvi novinari uopšte trebaju.
Ali, ni to nije sve. U poslednje vreme, sve je više „političara“, koji u nedostatku vremena, mozga, znanja, ili iz čiste bahatosti, svoje izjave ne daju novinarima, upućujući ih na pi-arove. To otvara jedno novo pitanje. Ako smo „zahvaljujući“ pi-arovima došli do saznanja da nam novinari često nisu potrebni, nismo li u istom paketu došli do spoznaje da nam ne trebaju ni „političari“ pi-arovskog formata? Balvani su balvani, bilo novinarski, bilo da su u pitanju nepismene i nemušte mustre iz sveta „politike“…