Evo nama i februara. U ovom neobičnom i kratkom mesecu čeka nas veliki državni praznik i neradni dani. Sretenje, koje se nekako još nije primilo zapravo. Možda zbog februara u kom čovek ne zna šta bi u neradne dane. Možda zato što se slabo „slavi na televiziji“. Ne znam. Sretenje nam je više bilo poznato po mečki koja treba da izađe iz rupe tog dana, nego po Ustavu Dimitrija Davidovića. Uostalom, taj Ustav nije poživeo ni tri meseca. Nije bio po volji ni Turcima, a bogami ni Srbima. Čist egzibicionizam gosn Davidovića.
Raspored praznika nam je inače veoma neobičan. Sve pada u prvu polovinu godine, i Božić, i Sretenje, Uskrs, Prvi maj, pa čak i Osmi mart koji se obeležava radno. Do leta ispucamo sve što imamo pa se onda u znoju lica svog kupamo do Nove godine. Možda bi bilo bolje da ubacimo nešto za slavlje negde u avgustu ili septembru. Neki crkveni, ako već nema svetovnih praznika. Ne bismo se bunili. Ne bi se bunili ni ateisti, sigurna sam. Možda bi se jedino bunio Aleksandar Vučić koji je rešio da Srbima pod kožu utera protestantsku radnu etiku i duh kapitalizma o kojem je pisao njegov omiljeni i mnogocitirani Maks Veber.
Po definiciji, osoba koja poseduje radnu etiku živi u uverenju da je rad sam po sebi dobar i koristan za razvoj pojedinca i društva. Međutim, ima naroda koji više vole da slušaju nego da rade. Da li je naš među njima? Da li ovde važi ono – sve mu radi, samo ga ne teraj da radi? Kako rad isticati kao vrhunsku moralnu kategoriju kad se na ovim prostorima dobro zna da se „od motike niko još nije obogatio“. Od motike može samo kičma da ti pukne, da nešto zaradiš, jok. To narod dobro zna. Nije džabe vekovima decu svetovao „uči školu da ne moraš da radiš“.
Ali, to je bilo pre našeg puta ka EU. Na našem putu ka EU, čuda se dešavaju. Deci koja tek treba da izuče neke nove i evropske škole, nudi se originalno rešenje u vidu dualnog obrazovanja. Naslov možda jeste originalan, ali suština je već viđena. Oni stariji se sećaju, nekada se to zvalo „škola učenika u privredi“. Dok je bilo privrede. Onda su nas usrećili tranzicijom u kojoj je privreda nestala u vidu lastinog repa. Ostali nam samo učenici.
Kažu, cela Evropa krcata dualnim obrazovanjem. Verujem da je tako. Samo što Evropa ima još to nešto industrije pa joj je lako da decu dualno obrazuje. Moja prijateljica koja živi u Austriji kaže da je njen sin u toku škole, a završio je za automehaničara, lepe pare zaradio na praksi. Sve tako dualno, malo škola, malo radionica. Dete nešto naučilo, a i zaradilo. Kad bih ovde napisala koja je to cifra, niko mi ne bi verovao, zato ću taj detalj prećutati. Mogu samo napomenuti da je to „dualno“ primanje iznad prosečne zarade u Republici Srbiji, pa vi računajte. Ali to je Austrija. Truli zapad.
Pitanje je kako će to kod nas da izgleda. Ovde ni roditelji ne zarađuju bog zna koliko, a kako će privatnici plaćati decu na praksi, tek će da se vidi.
A što se tiče praznika, samo da dodam, svaki je mio. Samo da ih ima više. Pa ti Veberu praštaj, ako si čovek.