Širom Srbije, parastosima je obeležena 21. godišnjica vojno – policijske akcije „Oluja“ u Hrvatskoj, nakon koje je oko četvrt miliona Srba napustilo svoje domove, došavši u izbegličkim kolonama u Srbiju. Dok se u Srbiji tugovalo, u Hrvatskoj se slavilo, zbog vojne pobede koja je simbol stvaranja nove države. Kao i svake godine, svečanost na tvrđavi u Kninu protekla je praćena preterivanjem, sa incidentima začinjenim ustaškom ikonografijom i u antisrpskom raspoloženju. Odgovori sa srpske strane nisu izostali, pa su gromoglasne poruke poslate u oba smera, na žalost bile glasnije od tuge za žrtvama postradalim u ovom ratnom olujnom događaju.
Gotovo svaki put, kada je godišnjica „Oluje“, nekako kao sama od sebe otme mi se iz dubine misli i osećaja jedna od poslednjih pesama Bijelog dugmeta, benda koji je bio sinonim jedne zemlje koja više ne postoji i koji se raspao u isto vreme kad i Jugoslavija. Stih iz pesme Pljuni i zapjevaj glasi: Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju. Ali, kao da to nije niko želeo da čuje. Bilo nas je mnogo koji smo voleli Bijelo dugme i Jugoslaviju, ali premalo da bi sprečili krvoproliće. Šta se desilo, znamo dobro. Da je tih 250.000 prognanih Srba iz Hrvatske ostalo u svojim domovima, oni bi danas živeli u Evropskoj uniji i ne bi nam trebali bolji ambasadori za Evropu, pod uslovom da stvarno želimo da budemo u tom društvu. A sa drugačijom emocijom bi se slušala čak i Oluja u izvedbi Josipe Lisac.
Znaju to vrlo dobro i naš premijer Aleksandar Vučić i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović, pa su zato njihove izjave povodom 21. godišnjice „Oluje“ bile umerene i ozbiljne. Kako takav događaj zaslužuje i s jedne i s druge strane. Za razliku od jurišnika s obe strane te crno – crvene linije. Nemaju razloga proustaški heroji i razni tompsoni da u crnim košuljama slave „veličanstvenu pobjedu“. Jer čak ni malo jača bratija ne bi tek tako pobedila četvrt miliona Srba, pa makar dobar deo činile žene, deca i starci. Četvrt miliona Srba nije bilo moguće za tako kratko vreme eliminisati ni u jasenovačkom toru za klanje.
Srbi su napustili Hrvatsku, jer su bili izdani i ostavljeni na cedilu od Miloševićeve JNA i ostalih srpskih vojski i paravojski. Jer je to Milošević dogovorio sa Tuđmanom. I zato sad nema potrebe da nam objašnjavaju ni Dačić, ni Vulin, ni njihovi hrvatoliki pandani, ni bilo ko drugi, o čemu se ovde radi. Nema potrebe ni za četničkom, ni za ustaškom retorikom svakog petog dana u avgustu.
Ali, ni Srbi, ni Hrvati, ne bi bili to što jesu, da neke stvari shvate i okrenu se budućnosti uz uzajamno poštovanje i praštanje. A dok se proustaše i pročetnici budu upinjali iz sve snage da se takmiče u rehabilitaciji Stepinca, ustaštva, Draže i Nedića, dotle neće biti kraja ludilu koje je neodgovornim političarima važnije od budućnosti sopstvenog naroda. Karikatura Dušana Petričića u nedeljnom broju dnevnog lista Politika (koju za ovu priliku pozajmljujem), najbolje označava ko su pobednici, a ko dobitnici olujnog nevremena.