Na televiziji sve izgleda savršeno. U novinama još lepše. Evo šta u Politici beleži te-ve kritika: „… toliko zanimljivih dokumentarnih zapisa o uspešnom porodičnom biznisu po šumama i gorama ove naše zemlje, o njenim lepotama i plodnosti od Fruške gore do Šare, o bogatstvu nasleđa, spomenicima kulture i prirode… Takav programski sastav, kao svojevrsni bedeker, istorijska čitanka, prirodopis, putopisna zbirka, album divnih predela … dobar je izbor za letnju TV ponudu.“ I zaista jeste tako, to je divan izbor ako hoćete lepote Srbije da gledate na televiziji. Verujem da nema nikog ko nije čuo za Uvac, veštačko jezero između Nove Varoši i Sjenice. Svi su čuli za koloniju beloglavih supova, najveću u Evropi kojoj je pretilo uništenje, a koja je zahvaljujući brizi čoveka ponovo obnovljena. Ako hoćete da uživate u pogledu na Uvačko jezero morate biti pod jedan mladi, pod dva zdravi i pod tri u kondiciji.
Elem, vožnja Uvačkim jezerom kreće sa početka brane. Pre toga dobijete telefon jednog od vlasnika čamaca koji voze ture po jezeru. Na polaznom mestu nema ni toaleta, ni kante za otpatke, a kamoli restorana. Zapravo, ako ste baš skloni higijensko – zdravstvenom riziku možete se poslužiti „toaletom“ koji su meštani sklepali od čamovih dasaka i postavili ga nad nekom rupom. A kako on izgleda… teško je opisati.
Čovek koji vozi turiste je registrovani preduzetnik za prevoz rekama i jezerima. Vožnja košta hiljadu dinara po osobi. Ponešto ćete saznati o supovima, o jezeru, o nekadašnjem Carigradskom drumu i tako… Vreme je bilo više nego lepo, oko 35 u hladu. I oko jedan popodne došao je red na pentranje na vidikovac. Tek tu avanturu ne mogu opisati. Stvar je tome što svaki čamdžija ima svoj put do vrha sa kog se vide meandri Uvca. I sve je to tako nekako polu – privatno. Čovek nam je sam priznao da je sa bratom „prokrčio“ stazu i sad tom stazom samo on vodi goste. Drugi imaju svoje staze. A „staza“ bi bila problem i za koze, a ne za ljude. Dok sam se zlopatila po tom kršu i kamenu molila sam boga da ne slomom nogu i da živa siđem dole. A vidik, lep.
Zatim vas vode u Ledenu pećinu i tu plaćate ulaz 250 dinara. Pećina nije osvetljena, a nema dovoljno ni lampi pa se „turisti“ snalaze pomoću svetla sa mobilnih telefona.
I tako u pentranju i zlopaćenju po pećinama prođe tih četiri – pet sati. I kad mrtvi umorni opet stignete na branu, baš bi vam prijala čaša hladne vode ili kafa. Ali nema. I onda nešto mislim, ako je tako na Uvcu, koji nema ko nije slikao i promovisao, kako li je tek u nekim pravim nedođijama?! I da li „turisti“ stvarno moraju „znojem lica svog“ da plaćaju te naše lepote i divote? Moram priznati da meni uopšte nije bilo ni do lepote ni do divote, nego sam razmišljala kako da sačuvam živu glavu.
Pa nek mi kažu da sam razmažena. Možda postoji neki drugi izraz za ženu koja ima 20 kilograma viška i isto toliko godina preko prihvatljive granice za srpski turizam?
A onda mi je palo na pamet da je to sve ipak samo do ljudi. Nekima je Bog baš dao, a oni su opet takvi nikakvi pa ne mogu ni ve-ce da naprave, ni kantu za otpatke da postave. I sve im je prljavo i musavo. A neko se pomučio da od objektivno manje impresivne prirode kao što je Bara Zasavice, napravi lep i ugodan kutak i za prave ljubitelje prirode i za običan svet koji bi malo da se odmori. Sad da ne ispadne da nešto preterujem u pohvalama na račun upravnika rezervata Bara Zasavica, Slobodana Simića, ali stvarno sam se tamo gore pitala šta bi on napravio od rezervata Uvac?