Smena gradonačelnika Sremske Mitrovice, sem što je rasplamsala „niske strasti“ na društvenim mrežama, izazvala je još poneku iskru koja je, doduše, ostala u senci već pomenutih rasprava. Kadgod nastane neka frka, dežurni komentatori dohvate se iz nekog razloga lika i dela mitrovačkog odbornika SNS Ranka Trivunovića. Dobro, ruku na srce, nije da i sam ponekad, kakav sam već sklon nasušnoj potrebi za smehom, ne dopustim sebi grešnu šalu, ali se la vi, život je takav. S tim što Ranko Trivunović, moj direktni ovlašćeni predstavnik u Skupštini grada, za mene ima sasvim drugu dimenziju od lične. Jer, niti sam mu politički konkurent, niti sam njegov obožavalac. Jednostavno rečeno, po zakonima ove zemlje, drug ili gospodin Rajko Trivunović ima mandat narodnog predstavnika u gradskom parlamentu. Baš kao i onaj Lemajić, koji je za razliku od Ranka, čoveka odanog Vučićevoj stranci, promenio stranaka više nego da ne kažem čega.
Ranko Trivunović je čovek kojim se prosečan Srbin, a držim da nisam ispod tog proseka, mora oduševiti. Ne samo zato što zrači velikim optimizmom i brigom za svoje selo i svoj grad, već i prostodušnošću pravog čoveka iz naroda. Kada bih želeo da ga definišem u stilu narodnog pisca Branka Ćopića, verovatno bih ga nazvao „Naprednjakom golubijeg srca“. Jer me neodoljivo podseća na lik Nikoletine Bursaća, „robusnog“ mitraljesca koji u borbi nemilosrdno kosi Švabe, ali je pred rođenom materom manji od makovog zrna, čak i onda kad mora da joj saopšti da je „komesar rekao da nema Boga“.
Svako vreme ima svoje junake. Zar se ne sećamo vremena kada je najomiljeniji lik na javnoj i političkoj sceni bio mitrovački šef JUL-a Ivan Rakić? Rugali su se zavidljivci i njemu, nadevajući mu mehanizatorske nadimke, ljubomorni na njegov uspeh, ali su se likovi kao Nenad Lemajić i ona doktorka spisateljskih nauka Sladža i te kako trudili da ih zaposli u RTV M. To je ona firma koja je nekad postojala, kada je čak i Mitrovica imala svoju Televiziju i Radio. Beše nekad… Kao što se danas trude da budu dobri sa Rankom.
Kad smo već kod toga, mene je Ranko „kupio“ jednom svojom iskrenom i veoma tačnom izjavom, koja označava srž i pravu suštinu „bavljenja politikom“ u našoj maloj kasabi. Moram i ja ljeba jest’ – rekao mi je najiskrenije što sam ikad čuo, Ranko Trivunović, koga su nesretnici prozivali što su ga kamaradi zaposlili u Galeriji. Valjda je trebao da bude kustos, pa da ga zavidljivci ostave na miru. Pa nije ni Lemajićeva ćerka novinarka ni grafičar, pa opet dobija poslove na nameštenim nabavkama za pripremu gradskog biltena.
Zato, kada vidite da na društvenim mrežama kreću orkestrirani napadi na odbornika Ranka Trivunovića, zapitajte se nije li mu u konkretnom slučaju samo namenjena uloga markiranta. Ne samo što je Ranko krupna i markantna pojava, on dobro dođe da se iza njegovih leđa sakriju razna nepočinstva. Poput pljačke gradskog budžeta od strane lopurdi iz Demokratske stranke, usred vladavine naprednjaka. Takvu naprednjačku vlast ni Pajtić ne bi mogao poželeti. A to što Ranka „kumrovački đaci“ prozivaju zbog izvesnih rupa u obrazovanju, bože moj. Pa nije on doktorirao pod šatorom u Brčkom ko neki Lemajićevi klonirani idioti.
Što reče jedan ugledni naprednjak, Ranko Trivunović predstavlja pravo lice Srpske napredne stranke, duboko ukorenjeno u bit ovog naroda. Bez ljudi kao što je Ranko, Srbija bi i dalje skapavala pod razbojnicima i secikesama, koji našu lepu Srbijicu razvlače kao hijene lešinu, rekao je, želeći da mi da do znanja da niko nema prava da se igra dostojanstvom uglednog odbornika.
U svakom slučaju, Ranko je naš drug, pa makar bio i gospodin.