ČETKE & METLE

Na kamenju koje se kotrlja nema mahovine

Ser Mik Džeger je imao 64 godine kada su Stonsi u julu 2007. godine svirali u Beogradu. Neverovatna euforija je vladala pred njihov nastup. To su bile još uvek „mlade godine“ posle Petog oktobra i poslednji čas da progutamo priču o tome kako je „posle pada Berlinskog zida i završetka Hladnog rata, koncert Stonsa postao u bivšim komunističkim zemljama neka vrsta pečata i potvrde da se društvo promenilo“. Kad reče Hladni rat …

Elem, tog julskog dana pre 15 godina na beogradskom Ušću prvi i verovatno poslednji put sam odgledala i odslušala njihov koncert. Ima dana u životu koje zauvek zapamtimo, a taj 14. jul je bio moj „zlatni dan“. I zašto sve ovo ponovo? Zato što smo svi mi, oko 60.000 ljudi, na Ušću mislili da nikad više nećemo imati prilike da slušamo Stonse uživo. O, kako smo se preverili, jer evo, 15 godina kasnije Stonsi uveliko sviraju po Evropi. Od Pariza, Milana, Liona,  preko Beča, Minhena, Berlina, pa do Stokholma 31. avgusta. U okrnjenom sastavu, bez Čarlija Votsa koji je preminuo prošle godine, ipak su to Stonsi. I biće dok je živog gore pomenutog sera. A taj ser je sušta sublimacija energije, talenta i inteligencije. Namerno kažem inteligencije, jer provesti grupu neponovljivih ludaka kroz 60 godina kreacije, seksa, droge, alkohola, finansijskih uspona i padova, nepočinstava svake vrste i zadržati ih, to ne može svako. To Lenon i Makartni nisu uspeli sa Bitlsima. Rasturili su se pre nego što je onaj manijak ubio Džona Lenona. Kad su pustili ženetine da im uvode red u bend, rekli bi cinici.

Da li su Stonsi najveći rok bend na svetu, ne znam, ima tu i do ukusa, a o ukusima ne treba raspravljati. Ali, svakako su bend koji je opstao, a najjači samo ostaju i opstaju. Za sada još njih trojica, kao poslednji Mohikanci i apostoli roka, muzike koja odumire i ustupa mesto nečemu što se svira bez gitara. Može li, za ime boga bez gitare? Pa može. Daj samo basove, da ritmično tuku dok ne poludiš. A ako i ne poludiš, nećeš baš biti ni normalan. To je taj novi vrli svet. Bez duše i bez rokenrola.

Gledala sam na jutjubu neki „divlji“ snimak koncerta iz Milana koji je održan pre desetak dana. Prizivala sam sećanja na onaj beogradski od pre 15 godina i moram priznati da je biologija uradila pos’o. Mik Džeger ima 79 godina, Kit Ričards isto toliko, Roni Vud par godina manje. To su, realno, starci. Ne trči Džeger više dvesta metara levo, pa dvesta metara desno po bini dok peva i koketira sa publikom. Ne, ali još uvek ima onu magiju, ono nešto zbog čega je i dalje najveći rok pevač na svetu. I dok sam ih gledala, nisam se plašila za Džegera, valjda zato što je ipak bio u pokretu, ali realno sam strepela da će se Ričards i Vud u jednom trenutku srušiti, tako su mi izgledali krhko i nestvarno. A ružni … do bola. I u isto vreme veličanstveni. Naravno, tu je i sjajni prateći bend, vrhunski muzičari i neizostavna Liza Fišer, kao prateći vokal. Sve je tu, i sve je dobro. I mada izgledaju kao porodica Adams, onako matori, ko duhovi, bože me prosti, da ne upotrebim neku jaču reč, oni su i dalje neponovljivi. I vrede. Zaista vrede i u svojim kasnim, kasnim sedamdesetim godinama. Vredeli bi i da dožive 150 godina. A kako su krenuli, ni to nije isključeno. Evo, recimo Džeger je dobio svoje osmo dete u 73. godini. Pa vi sad mislite. Rokenrol je čudo, ako ga preživiš, možeš i da ga nadživiš. A nema ničeg dirljivijeg od matorih rokera. Posebno kad ih uporediš sa onim šta su bili, dok su bili mladi. Gledaš dedice kako se smeškaju, pa sve fini, a onda pustiš neki snimak iz sedamdesetih i smrzneš se. Tu Mik Džeger još i najviše liči na sebe nekadašnjeg. Jeste malo izgužvan, ali to je on, ali recimo Robert Plant ili Džimi Pejdž, e to je već druga priča. Ali, dobro, nije važno ovo sada, važno je ono što je bilo, sa njim. Jer bez njih, ne bi bilo isto.

I zato, ko god može, 15. jula, pravac Beč. Vredi. Još uvek.