Glumac Nebojša Cile Ilić

Letargija sa ulice se prebacila i u pozorište

Glumac Nebojša Ilić Cile u okviru Pozorišnog leta „Tragovi“ prošle srede, 2. avgusta u Lapidarijumu Muzeja Srema u Sremskoj Mitrovici održao je poetsko veče nazvano „Glumci – pesnici“. Mitrovačkoj publici Ilić je govorio poeziju Ljubiše Bačića, koji je objavio u 63. godini knjigu poezije „Stena gologlava“, zatim Pavla Vuisića koji je pesme pisao na salvetama, papirićima, i Zorana Radmilovića. O tome koliko je teško bilo sakupiti pesme, novim predstavama, situaciji u kulturi i položaju glumaca govorio je za M novine.

M NOVINE: Otkud ideja za jedno neobično poetsko veče, na kojoj govorite poeziju vaših kolega glumaca?
NEBOJŠA ILIĆ: Kao mlad glumac sam se prvi put susreo sa pesmama Ljubiše Baje Bačića. Iako sam ga poznavao nisam znao da piše poeziju, a kada sam pogledao tu njegovu knjigu poezije, bio sam potpuno fasciniran. Prošlo je zatim dugo vreme, da bih onda naišao na nekoliko pesama Zorana Radmilovića. To mi se činilo kao zanimljiv fenomen da glumci koji govore tuđe reči, tuđe misle, pišu, da imaju potrebu da progovore lično, intimno. Zatim sam naišao i na poeziju Pavla Vujisića i rešio sam da se ozbiljnije ozbiljnije pozabavim tim fenomenom. Setio sam se i da su i Molijer i Šekspir bili glumci, tako sam dugo o tome mislio, u međuvremenu radio druge stvari, i na kraju se usudio da sve skupim na jednu gomilu. Međutim, dugo mi je vremena trebalo da se usudim da počnem da javno govorim tu poeziju. Nikada nisam radio ovakve večeri, nikada nisam govorio poeziju, ima glumaca koji mnogo bolje govore poeziju od mene.

U Sremskoj Mitrovici ste nedavno gostovali sa predstavom „Noć bogova“, sada ste gost Pozorišnog leta. Kako Vam se čini ideja teatra na otvorenom?
Meni se jako dopada i drago mi je da dođem gde god se dešava nekakav kulturni događaj, jer je to dokaz vitalnosti mesta koje to organizuje. Možete to da vidite ne samo u ovom čarobnom prostoru Lapidarijuma, nego i na ulici. To se uvek preliva na ljude, na grad. Znam neka mesta koja nemaju kulturnih događaja i to se oseća. Ovde se oseća da postoji potreba za kulturom, da će se ljudi odazvati pozivu da vide, čuju i zajedno podele nešto što ima veze sa kulturom ili umetnošću. To je dokaz vitalnosti, da nas uprkos siromaštvu taj duh ne napušta.

Član ste Ateljea 212. Pozorišna sezona je završena, ali ima li novih predstava u najavi, s obzirom na to da je para za kulturu sve manje?
Neuništivo je pozorište. Čudna je stvar sa pozorištem, jer ono traje nekoliko hiljada godina u ovakvom obliku, da ljudi kupe neku ulaznicu, uđu u salu, sednu, ugase se svetla i nešto počne, neki drugi ljudi nešto drugo rade. Ta konvencija traje jako dugo, mnogi su pokušavali da to unište, ali očigledno ta potreba koja je duboko u čoveku opstaje. I pored ovog siromaštva u Ateljeu 212 u zadnje tri godine bilo je oko 20 premijera. Prosto neverovatno. Radilo se sa malo para i sa mnogo želje. Sada bi trebala da se radi predstava „Urnebesna tragedija“ Duška Kovačevića koju bi trebao da režira Marko Manojlović. I tu bi trebalo nešto da igram.

Tokom poetske večeri ste u više navrata govorili o glumcima, položaju glumaca. Izjavili ste pre nekoliko godina da je situacija u pozorištu bila mnogo bolja 90-ih, nego danas.
Bilo je to burnije vreme, ali je bilo više novca za kulturu. Ti događaji 90-ih su bili strašni i burni, pa je onda i odgovor pozorišta bio burniji. Danas se letargija se sa ulice prebacila i u pozorište, iako se ono otima zbog vitalnosti koje je duboko u korenu pozorišta i onda imamo zapravo bolje pozorište nego što smo. Pojavljuju se novi mladi ljudi, užasno zainteresovani da rade. U Ateljeu je režiralo 15 mladih reditelja koji imaju svoje saradnike, opet mlade ljude, kostimografi, scenografi, kompozitori, glumci. Puno novih ljudi cirkuliše kroz Atelje i opet se pravi novi talas. Ne znam kako će pozorište izgledati nadalje. Mislim da činjenica da pozorište samo košta ne treba da se gleda kao nešto što je loše obavezno, nego da pozorište i treba samo da košta ovu državu. Pozorište treba postoji u raznim svojim oblicima, da bude i komercijalno, ali neke institucije treba sačuvati i one treba samo da koštaju i da imaju pravo na grešku, na eksperiment, pravo na promašaj, da bi jedanput pogodili. Mi u pozorištu ne treba da se opuštamo, treba da budemo što odgovorniji prema situaciji u kojoj se nalazimo, ali mi se čini da kada Beograd ne bi imao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu „Hamleta“ i „Otela“, kada u Ateljeu 212 ne bi imao nekoliko savremenih domaćih pisaca, kada Narodno pozorište ne bi igralo Steriju i Nušića, da bi Beograd bio jedan šoping mol u koji dođeš da kupiš patike, a ne više ozbiljan grad. Zato mislim da je potrebno da ljudi koji o tome odlučuju razumeju da je to istinski važno. Ali da bi to razumeli trebalo bi da oni imaju tu potrebu, a ne viđamo ih u pozorištu.