MALO IZOŠTRENO

Kuća ne baš obilnog osvetljenja

Na primeru zapadnih zemalja, ponajviše Nemačke i SAD, može se očitovati direktna i relativno brza posledica političke kontrole nad medijima. Jednostrano informisani građani uzeli su zdravo za gotovo stavove svojih vlada o ruskoj opasnosti, dopustili da ih neodgovorni i nepromišljeni političari dovedu u veoma tešku ekonomsku situaciju, uz to veoma opasnu po opstanak civilizacije. Sada plaćaju svoju nekorektnost i naivnost.

Sa malom zadrškom, i politički šefovi plaćaju obmanjivanje građana, eufemistički imenovano homogenizacijom društva, u suprotstavljanju ruskoj agresiji: nezadovoljstvo građana što im je nametnuto da ideologiju rusofobije plate padom standarda i kvaliteta života neminovno vodi smeni nedoraslih i nepromišljenih rukovodstava.

Nekritičnost medija, negde brže negde sporije, stvara nekritičnost građana prema političkim elitama i omogućava im da budu oslobođene od obaveze da postupaju promišljeno. Nekritičnost medija omogućava partijama da mediokritete promovišu u premijere i ministre, uz to neiskusne i ni u čemu proverene osim u aplaudiranju, pa i potpuno neobaveštene o oblasti kojom upravljaju.

Histerični zahtevi praćeni ozbiljnim pretnjama da i Srbija potpuno zatvori put informacijama sa famozne „druge strane”, pred kojom se Zapadne demokratije deklarativno klanjaju, motivisani su ne samo potrebom rusofobije da bude neomeđena i potpuna već i brigom što u vidu Srbije postoji svedok o istini sa dva lica.

Karakter Zapadne pomoći Ukrajini – sveobuhvatne antiruske sankcije bez izuzimanja sporta i kulture, neosetljivost pri guranju Ukrajinaca u pogibelj, dovlačenje opasnog oružja i gomilanja trupa nadomak Rusije – potvrđuje čak i za one koji nisu verovali da su Rusi naterani na vojnu intervenciju. Nenarodna i nacionalistička priroda ukrajinske vlasti ukazuje, za mnoge među nama naknadno, u šta bi se pretvorila ukrajinska država nastala, velikom merom na štetu suseda, upravo zaslugom Rusije, i kakav bi monstrum od države, mimo volje njenog divnog slobodarskog i kulturom prebogatog naroda, nastao na granici nuklearne velesile.

Ukrajinska beba fašizma Zapadu se činila simpatičnom, kao i svaka beba. Međutim, ako je beba u porodici, a Rusi i Ukrajinci su istorijski porodica, sve drukčije izgleda.

Srpski mediji, izuzev javnog servisa, posustale „najstarije novine” i nevelikog broja uravnoteženih sajtova, svrstali su se na dva tabloidna krila: jednom krilu je izdaja sve što nije vlast, a za drugo je nacionalizam i primitivizam sve što nije prozapadno.

Ni jedno od tih krila nipošto neće priznati svoju tabloidnost, ali ih oba izdaju isključivost, jednostranost i nepriznavanje da išta od istine postoji na prostoru  između njih.

Ukidanje medijske slobode na Zapadu, odnosno ukidanje kritičkog mišljenja u korist jednostranog i osuđujućeg, već košta građane Zapada. Srbija je u novojoj istoriji iskusila kako se skupo plaća ukidanje medijskih sloboda od vremena Broza preko vremena Miloševića do vremena DOS – a. Vojislav Koštunica je, ma koliko pokušavali da ga ugradimo u viceve o nesposobnosti, prvi dopustio da ga svi neometano „analiziraju”. Vučić dopušta slično, ali pomalo i uzvraća. Pomalo prećuti, što opozicija tumači da ostavlja tabloidnom krilu, deklarisanom kao patriotsko, da ga brani dobrovoljno.

Veliko je pitanje, možda pitanje od milion švajcarskih franaka, ko mu nanosi više štete: „patriotsko” ili „izdajničko” krilo. Ima nas koji ne bismo smeli da se kladimo.

Najava da će ruski RT (Russia Today, Rossíя segódnя, Rusija danas) pokrenuti redakciju u Srbiji izazvala je neverovatnu galamu na Zapadu, a još veću na jednom od tabloidnih krila srpskih medija, na onom krilu koje iznad svega drži do slobode informisanja. Zvaničnici EU požurili su da objasne Srbiji da je RT deo ruske ratne propagandne mašinerije, i da bi stoga Srbija trebalo da se uzdrži od intenziviranja odnosa sa Rusijom, a ovi sa naše strane kažu da je RT u Srbiji potpuno nepotrebna, jer su i srpski mediji isto što i RT.

Informisanje u Srbiji daleko je od ideala odgovorne slobode, ali ko god objavi da u Srbiji vlada medijska cenzura, da je celo srpsko informisanje isto što i ruska RT, on je samom tom objavom demantovao svoju tvrdnju. Da, u Srbiji svakako ima medijskog mraka i medijskog blata, ima ih u svakoj redakciji koja je ugasila svetlo poštenja u izveštavanju. Autocenzure ima nesumnjivo, jer ona je mlađa sestra mraka i blata, ali cenzura je ipak nešto drugo.

Eventualna dozvola za rusku redakciju RT – a, koja je zatražena deset godina pre izbijanja rata u Ukrajini, bila bi samo jedan prozor više u kući ne baš obilnog osvetljenja.