MALO IZOŠTRENO

Kako mi da zaboravimo ako nam oni pamte

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je pre godinu dana rekao da će Srbiji biti ponuđeno rešenje kosovskog problema koje Srbija neće moći da prihvati i neće smeti da odbije. Predsednik ni tada nije nagađao kakvo bi to rešenje moglo da se ponudi Srbiji, ali kakvo god da je očekivao nikako nije računao na tako ružnu ponudu kakvu je u Beograd doneo nemački kancelar Olaf Šolc. Kancelarov zahtev da Srbija prihvati međusobno priznanje sa svojom nepravno otcepljenom južnom pokrajinom tačno pokazuje da se Zapad ni za korak nije pomerio iz 1999. godine. Svi izlivi pohvala srpskom napretku na „evropskom putu“, ma šta to značilo, bili samo puke lisičarije koje su imale za cilj da gavran formalno prizna da meso koje je već ispustio nije trebalo ni da pripada njemu nego lisici.

Nećemo moći da prihvatimo, a odbiti ne smemo. Ako predsednik preporuči odbijanje ponuđenog, jer „ne može da prihvati“, većinska Srbija razumeće to i oprostiće mu čak i po cenu da njen „evropski put“ još dugo ostane samo obična kaldrma. Ako pak sam preporuči građanima ponuđeno, jer „ne sme da odbije“, suočiće se sa nerazumevanjem svog iznuđenog izbora, posle koga će Srbi želeti manje u EU nego što EU želi njih.

Srbi ne mogu da nađu ni jedno zdravorazumsko objašnjenje za bezrezervnu vernost administracije EU nepravnoj administrativnoj liniji koju bi i sami Albanci, ako ih malo gurnu laktom u rebra, korigovali za nagradno mestu u Ujedinjenim nacijama. Razume se da zdravorazumsko nije matematička kategorija, jer se njegova optika prilagođava naciji i kulturi, i mi se ovde ograničavamo na srpsko zdravorazumsko, koje vidi da čak i Amerikancima ne smeta ni jedno rešenje o kome se dogovore Srbi i Albanci, smeta samo EU.

Čime je današnja Srbija zaslužila kod EU takav odnos i čime su Albanci zadužili EU za njenu vernost nepravnoj granici koju bi oni sami promenili za priznanje od strane Srbije?
Srbi ne mogu da u današnjici nađu racionalan odgovor na to pitanje. U budućnosti takođe ne mogu jer ne znaju kako je u EU vide oni koji se najviše pitaju, pa po odgovor, izgleda, moraju ići u prošlost.

O tome današnja Srbija mora otvoreno da progovori, i dovoljno glasno da i nemački građani to čuju. Strah da će se uvrediti nemačke firme koje u Srbiji „zapošljavaju više od 70 hiljada radnika” nema nikakvog osnova, jer nemački kapital nije ni došao u Srbiju iz ljubavi prema Srbima već zbog jeftinog gasa. Glas Petera Handkea ne može da zameni glas same Srbije, koja obilazi oko ovog pitanja kao kiša oko Kragujevca. Gle, Kragujevca.

Nemci su najglasniji kada se od Srba traži da zaborave prošlost, a upravo oni ne mogu da zaborave da Srbi u njihovim istorijskim greškama nisu bili na njihovoj strani. I brane unutrašnju granicu Srbije kao da je sveti gral iako su i sami stali na zdrave noge ukidanjem unutrašnje, međunemačke, granice, jednako tekovine iz Drugog svetskog rata kao što je i administrativna linija između Beograda i Prištine.

Da za Srbe nešto nije u redu sa nemačkim odnosom prema kosovskom problemu ukazuje i kancelarovo ćutanje o prištinskom neispunjavanju Briselskog sporazuma. Priština se ohrabruje na dijalog ali joj se namiguje da ne žuri sa ispunjavanjem ugovorenih obaveza. S toga je teško odoleti utisku da se evropska administracija, pod ključnim uticajem Nemačke, mršti na mogući dogovor koji bi i Albancima i Srbima omogućio da im korekcijom granica prošlost ostane u prošlosti, pa neka je pamte oni kojima je dovoljno i dopisuju oni kojima je malo, ako njihovim glasačima godi.
Ranije smo naslućivali da se EU ne raduje brzom rešenju kosovskog problema, jer bi se rešenjem ispustilo iz ruku sredstvo pritiska na Srbiju. Ako je toga i bilo u uslovima pristojnih nemačko – ruskih odnosa, izbijanje rata u Ukrajini motivisalo je Nemce da skrate sopstveno prenemaganje i zatraže od Srbije da odmah prizna Kosovo i istovremeno naljuti Rusiju uvođenjem sankcija. Razljućena Rusija, računaju, neće vetom braniti Rezoluciju 1244, i stvar će biti rešena sviđalo se to Srbiji ili ne.

Tada bi i komesari EU mogli da se odmore od svakodnevnog napornog obećavanja prijema Srbije u uniju, mogli bi skrušeno da slegnu ramenima i pokažu da na vratima kroz koja Srbija mora da prođe stoji Hrvatska i pokazuje na neuređenu rečnu granicu, na neispunjene „obaveze“ Srbije u restituciji imovine bivše zajedničke države, na stav Srbije o Jasenovcu, na protivljenje SPC kanonizaciji Stepinca, na srpsko „svojatanje“ Marina Držića.