MALO IZOŠTRENO

Kad se mrzi, ništa od smeha

Komunizam je srušen sa vlasti, ali i dalje može da ošine repom onoga koga najviše mrzi Srpsku pravoslavnu crkvu. A upravo je to učinio jednom televizijskom serijom. Ovo je u osnovi razočarenja Srpske pravoslavne crkve televizijskom serijom  „Popadija“, proklamovano humorističkom, a suštinski klevetničkom, koja se eituje na TV Prva.

Episkop zvorničko-tuzlanski Fotije sa gorčinom je rekao da „takvu hulu i takvo ismevanje svešteničkog braka, takvo ismevanje Srpske pravoslavne crkve, njenih vernika ali i drugih pomesnih pravoslavnih crkava, davno nisam tako nešto nedolično video. Oni ljudi koji ništa, ili skoro ništa ne znaju o veri, reći će: vidiš, moguće je da tako sveštenici i njihove supruge žive.”

Analitični i vrlo pismeni ugrinovački paroh, prezviter Aleksandar Čavka piše da „Crkva svoj identitet crpi iz Evharistije, a ova serija kroz  njeno ismevanje udara na svetotajinski život. U seriji sveštenik priprema prosforu uz isprazan razgovor i ljubakanje sa svojom popadijom. Prva Litrugija za njega je ‘početak rada kase’. Ismeva se jedna od najvećih svetih tajni naše Crkve – sveta Tajna krštenja. O ‘blagosiljanju’ vepra svetom vodom kako bi uspešno oplodio krmaču je suvišno i govoriti”.

Istoričar Aleksandar Raković kaže u intervjuu jednoj nacionalnoj televiziji da je izmišljanje pa potom ismevanje jedne nakazno razbludne svešteničke porodice veoma nameran poduhvat ruženja srpske crkve i nacije. „Nije nimalo duhovito kada se vepar blagosilja radi parenja i kada je obmotan srpskom zastavom. Serija je vrlo promišljen, ne znam da li i naručen, projekat koji cilja da kroz navodni humor bagateliše srpsku crkvu”.

Protiv ovakvog klevatanja nevine humorističke serije pobunio se Vladimir Veljković, jedan od autora u „Peščaniku“, koji smatra da svaki humor, pa i u ovoj seriji, mora po svojoj prirodi da prenaglašava stvari da bi bio humor. „Lik mladog i smirenog sveštenika, recimo, koga u jednom kadru vidimo da nosi majicu „Joy Division“ i koji sa lepom i atraktivnom popadijom mašta o parohiji u L.A. čini nam se neuporedivo autentičnijim i iskrenijim u odnosu na vladiku koji postoji u stvarnom životu i koji u javnosti nastupa kao veliki znalac rok muzike, a pritom posećuje Moskvu za vreme rata u Ukrajini, dajući tako otvorenu podršku agresoru”, piše Veljković.

Iako nije baš jasno kako izmišljeni lik može biti stvarniji od stvarnog, jasno je da autor u „Peščaniku“ brani legitimno pravo umetnosti i humora kao jednog od stilskih alata.

Ako zanemarimo osećaje i predosećaje ljudi iz srpske crkve i prilično utemeljene uvide kruga „nacionalnih” intelektualaca, i ako poverujemo u reči autora serije da nisu hteli da se bilo kome podsmevaju i bilo koga da ruže već samo da humorom razgale gledalište, onda nam ostaje samo da se umešamo u priču o humoru.

Humor se može definisati kao svojstvo ili sposobnost ljudi, situacija i objekata da izazovu osećaj koga prati smeh ili osmeh. Međutim, to svojstvo ne izaziva isti osećaj kod svih ljudi, pa će čovek iz zapadnjačke kulture odgovriti smehom na istu pojavu koja će našeg čoveka ostaviti ravnodušnim. Autori serije su već značajnim delom života zapadnjaci, što oni sa ponosom i ističu, pa je moguće da su samo ponudili da se i Srbija smeje onome što bi bilo smešno u Americi.

U stvarnosti je nešto smešno ili nije samo u našoj predstavi njemu. Da bismo se nečemu smejali, morali bismo nad njim osetiti nadmoć u svakom pogledu: u fizičkom, estetskom, intelektualnom, pa čak i samoj svrsishodnosti. Predmet mora biti inferioran u svakom pogledu, mora biti toliko ispod nas do našeg sažaljenja. Ali, ako sažaljenje potiče iz mržnje, kao što je mržnja neoliberalnog sveta prema pravoslavlju, onda ništa od smeha.

Nijedno jevanđelje ne svedoči da se Hrist smejao nekome ili nečemu. Nijedno mesto u učenju svetih otaca ne ističe smeh kao hristonosnu vrlinu, upravo zato što onaj koji se smeje, smeje se obavezno nekom nižem od sebe, i on nikako ne može biti „najgrešniji i najbedniji od svih”, što je zajednički imenitelj svih hristonosnih ljudskih karaktera. Kako onda osvojiti humor a sačuvati moralnost kao estetsku vrenost umetnosti?

Pisci, a među njima i scenaristi, mnogo puta su pokazali kako se to postiže, ali je samo autoironija u izvesnoj meri izdržala proveru hristonosnog normativa „najgrešniji i najbedniji od svih”, samo ona može u izvesnom smislu biti hristonosna. Mnogi naši umetnici od Stevana Sremca do Siniše Pavića pokazali su da etičnost humora može da se održava i postavljanjem junaka u predmet podsmeha na osnovu njihove gramzivosti ili nekog drugog poroka.

Uzimanje porodice pravoslavnog sveštenika za osnovnu sliku izopačenosti imalo bi etičku porudžbinu, kako u humorističkom tako i nehumorističkom stvaralaštvu, samo u slučaju velike raširenosti izopačenosti. Bez toga, pobude autora „Popadije“, pogotvu što su autori već napola Amerikanci srpskog porekla, nikako ne mogu izbeći sumnju u u upliv satanizma. Mi možemo i potpuno verovati javnom ograđivanju ovih mladih umetnika od loše namere, ali to ne isključuje uplive satanizma u licu filmske i televizijske umetnosti, uplive toliko puta viđene i čak ideološki priznate u holivudskoj produkciji. Ovi mladi umetnici izgleda ne znaju šta su proizveli.