„Hleb u Ve­li­kom ra­tu“ je na­ziv iz­lo­žbe u Za­vi­čaj­nom mu­ze­ju u Ru­mi ko­ja je otvo­re­na 16. mar­ta i tra­je do kra­ja me­se­ca. Autor iz­lo­žbe je Di­mi­tri­je Vu­ja­di­no­vić, a sa­ma iz­lo­žba se sa­sto­ji od 21 pa­noa sa do­ku­men­tar­nim fo­to­gra­fi­ja­ma i sve­do­čan­stvi­ma uče­sni­ka, sve u čast voj­nič­kog hle­ba, „ta­i­na“ (reč po­ti­če iz arap­skog je­zi­ka i zna­či sle­do­va­nje), za­hva­lju­ju­ći ko­jem su mno­gi pre­ži­ve­li rat­ne stra­ho­te.
Je­le­na Ar­se­no­vić iz Za­vi­čaj­nog mu­ze­ja je uka­za­la da hleb, po­red prag­ma­tič­ne, ima i vi­še­stru­ko, du­bo­ko sim­bo­lič­ko zna­če­nje.
– Ra­đa­nje, smrt i vas­kr­snu­će, svo­jim pro­ce­som na­stan­ka sim­bo­li­zu­je hleb. On je po­ve­zan sa kul­tom pre­da­ka i plod­no­sti, a ob­red­ni hle­bo­vi su pri­sut­ni u ce­lo­kup­nom ci­klu­su na­ših ver­skih pra­zni­ka – ka­že Je­le­na Ar­se­no­vić.
Autor iz­lo­žbe Di­mi­tri­je Vu­ja­di­no­vić ob­ja­šnja­va da je u Ve­li­kom ra­tu hleb bio osnov­no sle­do­va­nje voj­ni­ka, u svim voj­ska­ma, ne sa­mo u na­šoj. Ali srp­ski voj­nik je imao dnev­no sle­do­va­nje od jed­nog ki­lo­gra­ma hle­ba, a na pri­mer fran­cu­ski voj­nik je imao sle­do­va­nje od 750 gra­ma, a ame­rič­ki od 650 gra­ma. Ina­če, „ta­in“ je bio tvrd hleb, te­žak po­la ki­lo­gra­ma, a pra­vio se od 70 od­sto ra­ži i pre­o­sta­lo od pše­nič­nog bra­šna.
U ka­ta­lo­gu je po­seb­no is­tak­nu­ta fo­to­gra­fi­ja Alek­se Zdrav­ko­vi­ća, voj­ni­ka iz Pi­ro­ta i nje­go­va sud­bi­na ve­za­na za „ta­in“, hleb ko­ji ga je za­šti­tio od kur­šu­ma. Nje­ga je maj­ka, po mo­bi­li­za­ci­ji 1912. go­di­ne, za­ve­to­va­la da ne sme da oku­si ni za­lo­gaj tog pr­vog hle­ba ko­ji je do­bio, ne­go da ga ču­va i no­si uz se­be, ve­ro­va­la je da ga „ta­in“ ču­va od kur­šu­ma. Ta­ko je i bi­lo svih šest rat­nih go­di­na. Alek­sa se po­sle šest go­di­na vra­tio sa broj­nim od­li­ko­va­nji­ma, u či­nu na­red­ni­ka, a hleb ko­ji je vra­tio ču­va se u Mu­ze­ju Po­ni­ša­vlja u Pi­ro­tu.

S. DŽ.