MRTAV UGAO

Fudbalu se ne ide kući

Konačno videsmo epilog evropskog loptanja koje je zaokupilo pažnju fudbalskih fanova poslednjih mesec dana. Za nama  je turnir specifičan po više stavki. Pre svega, konačno smo bili u prilici da gledamo vrhunski fudbal pred publikom. Posle godinu i po dana zajebancije sa koronom, navijači su pohrlili na stadione željni piva i dobrog provoda. Dobro, nije baš sve išlo tako glatko. U nekim zemljama domaćinima nije bilo moguće napuniti stadione zbog antiepidemijskih mera. Ipak, završne utakmice u polufinalu i finalu su se igrale pred prilično popunjenim Vemblijem.

Još jedan kuriozitet je činjenica da se ovo Evropsko prvenstvo igralo u 11 različitih gradova širom Starog kontinenta. U početku se stekao dojam da je to sve, samo ne dobra ideja, ali kako je turnir odmicao, kvalitet fudbala i sjajni mečevi naterali su nas da zaboravimo na tu činjenicu.

Ovo je turnir koji je oborio neke rekorde. Sada se može reći da je odigrano jedno od najboljih Evropskih prvenstava. Gledali smo neke dramatične duele u nokaut fazi, a na ovom Evropskom je i zvanično postignut najveći broj golova u istoriji. Istina, broj učesnika jeste povećan, ali je prosek od 2.8 golova po utakmici, ubedljivo najveći. Treba spomenuti i suludi podatak da je na ovom prvenstvu palo više autogolova nego na svih prethodnih 15 zajedno.

Što se tiče učesnika ovog cirkusa, može se reći da smo videli priličan broj iznenađenja. Ovaj turnir je, kao i svako veliko takmičenje, imao pepeljugu koja je živela svoju bajku do same završnice. Danci su, poput Hrvata onomad u Rusiji, iznenadili mnoge svojom igrom i rezultatima. Na kraju, udarili su u zid u polufinalu protiv Engleske, primivši gol iz nepostojećeg penala u produžecima. Svakako da im se može prikačiti epitet moralnih pobednika, posebno zbog činjenice da im je glavni igrač jedva preživeo turnir zbog kolapsa koji je doživeo već u prvom meču.

Najveći luzeri su svakako Francuzi koji su uz krilaticu „lako ćemo“ dozvolili Švajcarskoj reprezentaciji da ih obruka u nokaut fazi. Gospoda svetski prvaci su, posle vođstva od 3:1 u 80. minutu, dali sebi za pravo da se opuste i potcene protivnika. Na kraju su dobili po ušima u penal seriji i spakovali kofere već u šesnaestini finala.

Uzevši sve u obzir, najbolji fudbal na turniru su ipak odigrali finalisti Engleska i Italija. Nije tu bilo velikih oscilacija i videlo se da su taktički, ali i mentalno, najspremnije ekipe. Mleli su redom svoje protivnike, nisu im dozvoljavali mnogo šansi, dok su svoje uglavnom koristili.

Englezi su, inače, bili prvi favoriti na ovom Evropskom, posebno zbog činjenice da su jedni od domaćina, a da se finale igralo na Vembliju. Prva velika prilika da pokažu svoju moć bila je utakmica sa Nemcima u nokaut fazi u kojoj su ih odučili od fudbala.

Sa druge strane, Italijani su nekako došli iz prikrajka i pokazali sav svoj potencijal na iznenađenje mnogih. Niko nije očekivao tako ubedljivu i utegnutu igru Žabara, koji su do finala izbacili, između ostalih, Belgijance i Špance.

Finale je priča za sebe. Kao šlag na torti došla je uzbudljiva utakmica koja je rešena u penal seriji. Realno, koji god od ova dva tima da je uzeo titulu, bilo bi zasluženo. Na kraju su se Italijani, kao najprijatnije iznenađenje ovog turnira, popeli na krov Evrope.

Možemo da pričamo o taktici obe ekipe, ali to u ovom momentu nije bitno. Penali su odlučili pobednika i to je ono što se računa. Nesrećni Sautgejt je rešio da pruži priliku nekim klincima da rešavaju sudbinu ove ekipe koja je igrala sjajno čitavo prvenstvo. Gurnuo je u vatru Rašforda da puca penal, iako dečko nije okusio akciju na ovom turniru.

Engleska krilatica „Fudbal se vraća kući“ koja je aktuelna u prethodnih nekoliko godina, moraće da sačeka neku novu priliku. Možda već na sledećem Svetskom prvenstvu u Kataru. Možda se fudbal nije vratio u zemlju porekla, ali je svakako pobedio na ovom istorijskom turniru.