Što se ti­če bo­ri­lač­kih spor­to­va, po­zna­to je Sr­bi­ja mo­že da se po­hva­li ve­o­ma ta­len­to­va­nim bor­ci­ma u naj­ra­zli­či­ti­jim di­sci­pli­na­ma i ka­te­go­ri­ja­ma, pa je ta­ko i džu­do, na lo­kal­nom ni­vou, po­ma­lo za­bo­ra­vlje­ni olim­pij­ski sport, ipak ve­o­ma va­žan ka­da je reč o de­ci ko­ja svo­je pr­ve ži­vot­ne ko­ra­ke pru­ža­ju ka te­žnji za zdra­vim ži­vo­tom, ve­šti­nom sa­mo­od­bra­ne i oba­ve­zom ko­ja zah­te­va unu­tra­šnju di­sci­pli­nu, di­sci­pli­nu rat­ni­ka.
Je­da­na­e­sto­go­di­šnja Iva­na Ata­rac iz Džu­do klu­ba „LSK“ iz La­ćar­ka po­ka­za­la je šta zna­či sr­ča­nost i upor­nost, spo­jiv­ši svo­jim na­stu­pi­ma če­ti­ri zlat­ne me­da­lje, dve sa škol­skih olim­pi­ja­da Voj­vo­di­ne i Sr­bi­je i dve sa pr­ven­sta­va na po­kra­jin­skom i re­pu­blič­kom ni­vou. Na taj na­čin, Iva­na je u to­ku ma­ja i ju­na od­ne­la ujed­no i če­ti­ri naj­va­žni­ja od­lič­ja pre­ma kon­cep­tu tak­mi­če­nja u džu­dou, što se ti­če na­še ze­mlje.
Ona ka­že da je ose­ćaj fe­no­me­na­lan i da je u bor­be ula­zi­la pot­pu­no hlad­no­krv­no, ne mi­sle­ći na even­tu­al­ne kom­pli­ka­ci­je, fo­ku­si­ra­ju­ći svo­je pro­tiv­ni­ke, dok ni­je po­ka­za­la pot­pu­nu do­mi­na­ci­ju u ka­te­go­ri­ji do 32 ki­lo­gra­ma.
– Us­pe­la sam sve pro­tiv­ni­ke da sa­vla­dam i ja­ko sam po­no­sna na to, ni u jed­nom tre­nut­ku ni­sam raz­mi­šlja­la ni o če­mu osim na te po­be­de i po­be­di­la sam ih ube­dlji­vo. Ja­ko sam sreć­na i že­lim da se da­lje tak­mi­čim ka­ko bi po­ka­za­la šta još znam i umem – re­kla je Atar­če­va.
Iva­na je ove go­di­ne mla­đi pi­o­nir i svi ko­ji po­zna­ju ve­šti­nu džu­doa tvr­de da je van­se­rij­ski ta­le­nat ko­ji je na pu­tu ve­li­kog uspe­ha.
Njen tre­ner Mi­lan Jo­vetić ka­že da uko­li­ko ona na­sta­vi sa džu­do­om, mo­gla bi da po­sta­ne bo­rac ka­kav sko­ro ni­je vi­đen na ovim pro­sto­ri­ma.
– Iva­na je ve­o­ma ta­len­to­va­no de­te, što je la­ko uoč­lji­vo kad po­gle­da­te ma­kar i tre­ning, a ka­mo­li bor­bu. Tre­ni­ra od ka­ko je kre­nu­la u ško­lu, da­kle sko­ro pet go­di­na. Ona je sr­ča­na i u oči­ma joj se vi­di da je rat­ni­ca, ne od­u­sta­je, čak i kad je za­bo­li po­raz ona ga pre­va­zi­đe i na­sta­vi da­lje, što je naj­bit­ni­je od sve­ga. Ima bor­be­ni mo­ral na vi­so­kom ni­vou i sve svo­je gre­ške na kra­ju is­pra­vlja i sva no­va is­ku­stva pre­tva­ra u po­be­de – ka­že Jo­vetić.
Atar­če­va do­da­je da je po­raz ap­so­lut­no ne za­ni­ma.
– De­si se da iz­gu­bim, ali me­ne baš bri­ga za to. Uop­šte na to ne mi­slim i tru­dim se da se is­pra­vim i po­be­dim sle­de­ći put. Ne mo­že iz­gu­blje­na bor­ba da me na­te­ra da od­u­sta­nem. Ne­ću od­u­sta­ti od džu­doa i oče­ku­jem da bu­dem još bo­lja ne­go što sam sad – od­luč­na je Iva­na.
Ni­ko­la An­to­nić je dru­gi tre­ner u klu­bu i ra­me uz ra­me sa Jo­vi­či­ćem po­di­že ovu de­cu ta­ko da ih na­u­či da je po­be­da ve­li­ka ono­li­ko ko­li­ko je čo­vek ve­li­ki u po­ra­zu.
– Po­ku­ša­vam i stal­no ih učim da ni­je pro­blem kad pad­neš, već kad ne usta­neš. Znam, te­ško je kad se iz­gu­bi, bu­de su­za i emo­ci­ja, ali ob­ja­šnja­vam im da od­mah za­bo­ra­ve tog pro­tiv­ni­ka i da već na sle­de­ćem na­stu­pu „na­pla­te“ sve. Uspe­vam u to­me i mo­gu da ka­žem da za­i­sta od­mo­rim du­šu ra­de­ći sa nji­ma, stvar­no su ne­ve­ro­vat­na ova de­ca „LSK-a“ – po­no­sno go­vo­ri An­to­nić.
U la­ća­rač­kom džu­do klu­bu tre­nut­no je oko 40 po­la­zni­ka, me­đu ko­ji­ma ima ve­o­ma ta­len­to­va­ne de­ce, po če­mu je DŽK „LSK“ od­u­vek bio po­znat. Iako je klub sa tra­di­ci­jom, su­sre­će se na­rav­no sa mno­štvom pro­ble­ma, kao i ve­ći­na klu­bo­va bo­ri­lač­kih ve­šti­na u Sr­bi­ji. De­ca na­pu­šta­ju ma­tič­ne klu­bo­ve u ko­ji­ma su ostva­ri­li uspe­he ko­ji­ma su pro­bi­la led, a ko zna, mo­žda bi i osta­la u nji­ma kad bi bi­lo ka­kvog ta­kvog pri­stoj­nog uslo­va za da­lji raz­voj.
– Tre­ner „LSK-a“ sam od 1995. go­di­ne i sve­dok sjaj­nih ge­ne­ra­ci­ja ko­je je iz­ne­drio ovaj klub. Ta­ko je i da­nas, de­ca su ve­o­ma ta­len­to­va­na, tre­nut­no re­zul­ta­ti ma­le Iva­ne go­vo­re sve, ali pro­blem je uvek fi­nan­sij­ske pri­ro­de što ne­ma do­dir­nih ta­ča­ka sa kva­li­te­tom sport­sko – pe­da­go­škog ra­da. Sa­la za tre­ning je pre­ma­la, klub ne­ma ni te­le­fon, a o kan­ce­la­rij­skom pro­sto­ru da ne go­vo­rim. Ni­smo stro­gi ni što se ti­če čla­na­ri­ne, što mo­gu da po­tvr­de ro­di­te­lji, a na po­moć Gra­da već smo pre­sta­li da ra­ču­na­mo. Po­sled­nja dva pu­ta do­bi­li smo to­li­ko ma­la sred­stva za klub da je naj­zbu­nju­ju­će od sve­ga pi­ta­nje gde uop­šte pla­si­ra­ti taj no­vac, ko­ji je vi­še ne­go sim­bo­li­čan. Naj­ve­ći pro­blem se ogle­da u to­me što ta­len­to­va­na de­ca na­pu­šta­ju svo­je ma­tič­ne klu­bo­ve i svoj grad ne bi li bo­lje uslo­ve na­šla u bo­ga­ti­jim klu­bo­vi­ma. Šte­ta što ni­ko mal­te­ne ne­ma in­te­res da osta­ne u klu­bu u ko­jem je po­ni­kao, a za­i­sta ne tre­ba mno­go da se i to jed­nom pro­me­ni – go­vo­ri Jo­vetić.
Ka­ko sa­zna­je­mo od na­čel­ni­ka Grad­ske upra­ve za kul­tu­ru, sport i omla­di­nu Ili­je Ne­dić, pro­šle go­di­ne je Džu­do klu­bu „LSK“ is­pla­će­no 170.000 di­na­ra, a u ovoj go­di­ni do sa­da im je odo­bre­no 80.000 di­na­ra.
Po­red Iva­ne Ata­rac, de­voj­či­ce ko­ja ima ne­ve­ro­vat­nu vo­lju, sna­gu i tak­mi­čar­ski, sport­ski duh, me­đu naj­ta­len­to­va­ni­jom de­com ko­jom DŽK „LSK“ mo­že da se po­hva­li su Ta­ma­ra So­la­re­vić, ko­ja je tre­će­pla­si­ra­na na svim na­stu­pi­ma na ko­ji­ma je Iva­na po­be­di­la, za­tim Uroš An­to­nić, Te­o­do­ra Ga­vri­lo­vić i Ka­ta­ri­na Pe­dić.
Alek­san­dar Ćo­sić