Šešelj nije održao miting u Hrtkovcima, ali to ne znači da nije postigao cilj. Uznemirio je duhove, što je bilo dovoljno da Hrtkovčanima presedne seoska slava. Što se tiče policije, na rih ne računam, oni bi da nije bilo Šešeljevog tuluma, već imali neka posla, a i posao im je da zarade obećano povećanje plata.
Mnogi će reći da je Šešelj doživeo fijasko, neuspelim povratkom na „mesto zločina“. A nije ni potrebno ponavljati šta je Šešelj poručio Hrtkovčanima na Đurđevdan 1992. godine. Lično ovaj njegov „performans“ doživljavam drugačije. Kako god, bez obzira što mitinga nije bilo, jer je prilaz Hrtkovcima bio zabranjen, vojvoda je ostvario svoj cilj. Celokupna srpska javnost je širom otvorenih očiju posmatrala šta se dešavalo, vezano za ovo selo. Njemu nije ni bilo potrebno da drži govorancije u Hrtkovcima, jer kome trebaju njegove izlizane fraze? Srbi se više ne lože na njegove poruke, a Hrvata u Hrtkovcima gotovo da i nema. Odselili su se, kako im je Šešelj poručio za Đurđevdan 1992., zbog čega ga je Hag proglasio ratnim zločincem.
Znači, cela predstava sa sletskom vežbom srpske policije, napravljena je vojvodi u čast, da bi njegov nedolazak dobio na značaju.
Pokušao je u taj opšti kalambur da se udene u Čanak; bila mu je to jedinstvena prilika da se vrati na političku scenu. Ali nije mu pomoglo, Šešelj je ipak jedinstvena pojava.
Da nemamo Vojislava Šešelja, našao bi se već neko sličan njemu da obavlja ovakve srpsko-hrvatske radove. Bilo bi tako sigurno; ne znam ni jedna druga dva naroda koja se mrze sa toliko strasti i takvim „razumevanjem“ – Šešelj i slični njemu su samo „kolateralna šteta“. Jer, kolikogod trajao ovaj svet, Srbi i Hrvati se nikad neće složiti oko toga ko je bio veći fašista za vreme okupacije od strane Nemaca i njihovih saveznika, posebno oko toga ko je koga više klao. Hrvati tu imaju nesumnjivu „prednost“, jer teško je bilo šta uporediti sa ustaštvom i Jasenovcem. Dobro, tačno je da je u Hrvatskoj bilo i dosta partizana, ali to nije bilo opravdanje da se bivša NDH zadrži u „avnojevskim granicama“.
Kada su mogli da podele Nemačku posle Drugog svetskog rata, mogli su i NDH da raskomadaju, mirne savesti. U takvim okolnostima, ljudi poput Šešelja osećaju se kao riba u vodi. Ali, ni nama Srbima ne da đavo mira. Umesto da smo nastavili samo sa osudom ustaštva, u nacionalnom zanosu otvorili smo vrata ne samo četnicima, nego i nedićevcima, dajući Hrvatima dobar šlagvort, kako bi pokušavali da nas izjednače sa svojim zločincima. Meni nikako nije jasno šta nama Srbima nije jasno kada mašemo time kako su nas saveznički avioni bombardovali 1944. godine. Tačno je, ali treba reći da nisu bombardovali Titov, već Nedićev Beograde, čija je vlada imala u Beogradu konzulat NDH. I sada neki hoće da rehabilituju tog Nedića, Hitlerovog kolaboracionistu.
Dakle, i jedni i drugi imaju svog Šešelja, svog Tompsona, ili koga već. Samo je tako naše nacionalističko delo stalno podgrejano.
Ali, sve je to već toliko puta viđeno, kao reprize najgoreg rijalitija. Lično sam za to da se postigne dogovor oko parole „šovinisti svih zemalja, ujedinite se“. Pa da se organizuje jedan veeeliki Šešeljev miting, na kome će da peva i Tompson, A da im terciraju Kolinda i Dačić. Ne bi ni jedni, ni drugi žalili para za takvu feštu.
A da li će Šešelj i dogodine nepozvan na Đurđevdan u Hrtkovce? Bumo videli…