Državno i privatno apotekarstvo

Ša­re­ne pi­lu­le za li­lu­le ili kako je od­zvo­ni­lo par­tij­skim apo­te­ka­ma

Ka­da je 2001. go­di­ne, kao par­tij­ski ne­po­do­ban po kri­te­ri­ju­mu „do­so­va­ca“ sme­njen sa me­sta di­rek­to­ra srem­sko­mi­tro­vač­ke dr­žav­ne Apo­te­ke, Mi­ro­ljub Din­čić je ubr­zo shva­tio da pro­tiv no­ve vla­sti le­ka ne­ma, pa i po ce­nu da stu­pi u štrajk gla­đu. „Do­sman­li­je“ su bi­le ne­mi­lo­srd­ne i to s do­brim raz­lo­gom – far­ma­ce­ut­ske ku­će bi­le su ve­o­ma iz­da­šan fi­nan­si­jer de­mo­krat­skih lo­pov­skih stra­na­ka.
Mi­ro­ljub Din­čić je, što mi­lom, što si­lom, pre­šao u pri­vat­ni sek­tor, kao je­dan od tek ne­ko­li­ko pri­vat­nih apo­te­ka­ra u to vre­me, a ar­če­nje apo­te­kar­skog pro­fi­ta stva­ra­nog na gr­ba­či pa­ci­je­na­ta, od­no­sno bo­le­snih, bez­du­šno je na­sta­vlje­no i do­dat­no pro­ši­re­no ti­me što se iz­bor ru­ko­vod­sta­va iz Mi­ni­star­stva zdra­vlja pre­se­li­lo u lo­kal­nu sa­mo­u­pra­vu.
Ono što da­nas ima­mo kao po­ra­zan re­zul­tat, od­no­sno pro­past ov­da­šnjeg dr­žav­nog apo­te­kar­stva, bez sum­nje je po­sle­di­ca ra­znih le­ma­ji­ćev­skih so­ka­čar­skih „po­li­ti­ka“. Ma­te­ma­ti­ka ove pro­pa­sti ja­sna je: da bi lo­kal­na po­li­ti­ka iza­bra­la ak­tu­el­nog di­rek­to­ra Dra­ga­na Bo­ži­ća na ru­ko­vo­de­će me­sto, isti je mo­rao bi­ti po­slu­šan par­tij­ski apa­rat­čik, ko­ji mo­ra da za­po­šlja­va ne sa­mo far­ma­ce­u­te, već i na­ka­zne stra­nač­ke mu­stre iz al­he­mi­čar­ske ka­drov­ske la­bo­ra­to­ri­je vla­sni­ka naj­ra­zli­či­ti­jih par­tij­skih dre­so­va i nji­ho­vih ta­pi­ja, ču­de­snog Ne­na­da Le­ma­ji­ća.
Se­ti­mo se sa­mo šta je svo­je­vre­me­no go­vo­rio onaj Pal­ma iz Ja­go­di­ne, po pi­ta­nju na­či­na na ko­ji fi­nan­si­ra eks­kur­zi­ju za uspe­šne po­ljo­pri­vred­ni­ke u ino­stran­stvo. Ta­ko je to bi­lo svu­de i ta­ko to, na­ža­lost, tra­je već vi­še od jed­ne de­ce­ni­je, a vre­me je uči­ni­lo svo­je. A ako i po­sle pro­leć­nih iz­bo­ra o(p)sta­ne kao pr­vi apo­te­kar Srem­ske Mi­tro­vi­ce, to će sa­mo zna­či­ti da je di­rek­tor Bo­žić do­sle­dan svom še­fu Le­ma­ji­ću i da je po ugle­du na nje­ga pro­me­nio stra­nač­ki dres.
Ve­ro­vat­no u skla­du sa raz­mi­šlja­njem na tu te­mu, ne­dav­no se u jed­nom be­o­grad­skom ne­delj­ni­ku po­ja­vio i op­ši­ran re­klam­ni in­ter­vju sa di­rek­to­rom mi­tro­vač­ke dr­žav­ne Apo­te­ke (što sva­ka­ko ni­je u skla­du ni sa za­ko­nom, ni sa eti­kom o apo­te­kar­skom de­lo­va­nju), iz ko­ga pro­ve­ja­va pri­gu­še­na kuk­nja­va nad sop­stve­nom sud­bi­nom. Jer, su­de­ći po prak­si da se le­ko­vi na re­cept da­nas mo­gu uzi­ma­ti i u pri­vat­nim apo­te­ka­ma, dr­ža­va je iz­gle­da re­ši­la da se ra­to­si­lja tu­tor­stva i ro­di­telj­stva nad dr­žav­nim apo­te­ka­ma. O ovo­me sve­do­če mno­ge stva­ri, ka­ko po­zi­tiv­ne, ta­ko i ne­ga­tiv­ne, a ne­pre­sta­no re­kla­mi­ra­nje le­ko­va i me­di­cin­skih po­ma­ga­la go­vo­ri o to­me da đa­vo od­neo ša­lu. Le­ko­vi su sve­de­ni na obič­nu ro­bu, ta­ko da je da­nas za ma­lo­let­ni­ka ve­ći pro­blem da ku­pi ci­ga­re­te i al­ko­hol u obič­nom du­ća­nu, ne­go opa­sne an­ti­de­pre­si­ve i dru­ge „ša­re­ne pi­lu­le za li­lu­le“ u ne­koj od sve broj­ni­jih apo­te­ka, ko­je ni­ču na sva­kom ćo­šku.
Ka­ko ka­že Mi­ro­ljub Din­čić, vla­snik pri­vat­ne apo­te­kar­ske usta­no­ve u či­jem se sa­sta­vu na­la­ze če­ti­ri objek­ta, da­nas se na pod­ruč­ju gra­da na­la­zi če­tr­de­se­tak apo­te­ka, od ko­jih je ve­li­ka ve­ći­na pri­vat­nih. U vre­me ka­da je on za­po­či­njao pri­vat­ni bi­znis, broj pri­vat­nih apo­te­ka je bio de­se­to­stru­ko ma­nji i ti­me su se uglav­nom ba­vi­li far­ma­ce­u­ti po stru­ci. Da­nas su u apo­te­kar­skom bi­zni­su i biv­ši rat­ni pro­fi­te­ri, mu­lja­to­ri ra­znih fe­la, a sve je vi­še i taj­kun­skih la­na­ca, ko­ji smi­šlje­no oba­ra­ju ce­ne le­ko­va, ka­ko bi pri­vu­kli što vi­še ko­ri­sni­ka apo­te­kar­skih uslu­ga.
Ko da­nas i na ko­ji na­čin iz ove fe­le, pla­ća re­ket stran­ka­ma i po­je­di­nim po­li­ti­ča­ri­ma, mo­že se la­ko pret­po­sta­vi­ti, ali bi­će da se ko­rup­cij­ska ver­ti­ka­la po­me­ra.
U po­sled­nje vre­me, u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci apo­te­ke otva­ra­ju uglav­nom krup­ni­ji bi­zni­sme­ni. Oni ne sa­mo da po­ti­sku­ju dr­žav­nu, ne­go i ma­le pri­vat­ne apo­te­ke, pri­ča Mi­ro­ljub Din­čić. Za raz­li­ku od dr­žav­nih stra­nač­kih apo­te­ka, taj­ku­ni ne mo­ra­ju tran­spa­rent­no da fi­nan­si­ra­ju stra­nač­ku gu­li­ju; nji­ho­vi do­go­vo­ri sa Onim Ko­ji Se Pi­ta­ju još su di­rekt­ni­ji i ne­tran­spa­rent­ni­ji od do sa­da uobi­ča­je­nih. Što bi se re­klo, ma­la ba­ra – pu­no kro­ko­di­la, pa sad sa­mo naj­kr­vo­žed­ni­je zve­ri uspe­va­ju da pre­ži­ve.
Dok pri­vat­ne apo­te­ke ni­su ima­le pra­vo da iz­da­ju le­ko­ve na re­cept, dr­žav­ne apo­te­ke su bi­le pri­vi­le­go­va­ne i ta­mo se obr­tao naj­ve­ći deo nov­ca. Kao što se mu­ve le­pe na „ono“, ta­ko su se i le­ma­ji­ćev­ske lut­ke le­pi­le za one što su pa­re mla­ti­le na le­ko­vi­ma, pa se dr­žav­na mi­tro­vač­ka Apo­te­ka ši­ri­la na sve stra­ne, po­ve­ća­va­ju­ći broj za­po­sle­nih do ne­ve­ro­vat­nih gra­ni­ca. Ne­ka­da­šnji di­rek­tor Mi­ro­ljub Din­čić ka­že da je u mo­men­tu kad je sme­njen (2001. go­di­ne), dr­žav­na Apo­te­ka ima­la če­tr­de­se­tak, dok taj broj da­nas pre­la­zi vi­še od sto­ti­nu za­po­sle­nih. Ne­re­a­lan broj za­po­sle­nih, sku­po­ce­ni po­klo­ni od stra­ne pro­iz­vo­đa­ča le­ko­va, luk­su­zna pu­to­va­nja na „struč­ne“ eks­kur­zi­je… sve je to ko­šta­lo i sve je to po­tro­še­no. Dr­žav­na apo­te­ka da­nas pla­ća sud­bi­nu svo­je ne­u­me­re­no­sti u tro­še­nju za po­tre­be vla­sti, ali i lič­ne. Me­đu­tim, ne­će dr­žav­ne apo­te­ke bi­ti je­di­ne ko­je će pla­ti­ti ceh taj­kun­skom pre­u­zi­ma­nju apo­te­kar­skih po­slo­va ši­rom Sr­bi­je. Na uda­ru su i ma­le po­ro­dič­ne apo­te­ke, ka­kva je Apo­te­ka Din­čić.
Je­di­no što mo­že re­gu­li­sa­ti ha­o­tič­no apo­te­kar­sko tr­ži­šte, pre sve­ga su za­kon­ska ogra­ni­če­nja. Mo­ra se ja­sno ogra­ni­či­ti broj apo­te­ka na broj sta­nov­ni­ka, utvr­di­ti pra­vi­la lo­jal­ne kon­ku­ren­ci­je, kao što su ce­na le­ka i mi­ni­mal­na uda­lje­nost jed­ne apo­te­ke od dru­gih itd.
Di­rek­tor dr­žav­ne Apo­te­ke, Dra­gan Bo­žić stva­ri po­sma­tra iz svog ugla i sma­tra da je dr­ža­va apo­te­ke u dr­žav­nom vla­sni­štvu pu­sti­la niz vo­du. Na na­šu pri­med­bu da ima pre­vi­še za­po­sle­nog ka­dra, on od­go­va­ra da broj za­po­sle­nih ni­je pre­ve­lik i da ima sve­ga pre­ko 70 stal­no za­po­sle­nih. Ko­li­ko ima „ne­stal­no“ za­po­sle­nih, ni­je nam re­kao, ali ka­da se zna ka­ko se hra­ni par­tij­ska voj­ska, mo­že se sa­mo pret­po­sta­vi­ti. Na pi­ta­nje ka­ko to da je dr­žavna apo­te­ka u Po­ža­rev­cu mno­go sprem­ni­je do­če­ka­la ovo vre­me, jer je pa­re ula­ga­la u sop­stve­ni raz­voj, a ne na luk­suz i stra­nač­ki ha­rač, on ka­že da bi i nje­mu bi­lo la­ko ka­da bi sve apo­te­ke u Sre­mu bi­le po istom ka­pom. Na­vod­no, Po­ža­re­vac po­kri­va 12 op­šti­na sa svo­jom Apo­te­kom i ni­je mu pro­blem da ima ne­ko­li­ko pu­ta ve­ći pri­hod. Da li bi ta for­mu­la mo­gla da uspe i u Sre­mu, pi­ta­nje je za ne­ku dru­gu adre­su, po­ka­za­će vre­me.
Sve u sve­mu, ovo što se da­nas de­ša­va sa apo­te­kar­stvom, de­si­će se i sa zdrav­stve­nim usta­no­va­ma jed­nog da­na. Tre­ba­će pre­ći mno­go tr­no­vi­tog pu­ta dok stva­ri ne poč­nu da li­če na one u sve­tu. Do­tle, na pri­me­ru apo­te­ka mo­že­mo sa­mo da za­mi­šlja­mo šta nas sve če­ka. U me­đu­vre­me­nu, apo­te­ka­ri se, kao onaj ve­se­li pre­va­rant sa Di­vljeg za­pa­da, ko­ji pro­da­je „vo­di­cu za sve bo­le­sti“, utr­ku­ju u va­šar­skim re­kla­ma­ma i pri­ma­mlji­vom tak­mi­če­nju u oba­ra­nju ce­na le­ko­va. Čak do­tle da nu­de „sva­ko­dnev­ne po­pu­ste od 10 od­sto“ i „ce­ne ni­že od fa­brič­kih“. Abra­ka­da­bra, na­va­li na­ro­de! Ko na­bi­je, taj do­bi­je. Srp­ski re­če­no, „la­žem te Bo­že i po­ma­lo te pot­kra­dam“!

Vladimir Ćosić