Mihajlo Stanković Miša, istraživač u SRP Zasavica

Danas se traži komoditet u prirodi

Svi oni koji su barem jedanput posetili Specijalni rezervat prirode Zasavica svakako su primetili dobro „naoružanog“ istraživača, Mihajla Stankovića, velikog zaljubljenika u prirodu. Kada ga ugledate, onako „natovarenog“ sa velikim rancem na leđima i svim njegovim aparatima za praćenje, posmatranje i beleženje stanja na terenu, shvatite da je on pravi čovek na pravom mestu. Mihajlo Stanković se preko 30 godina bavi terenskim istraživanjima i saradnik je skoro svih naučnih institucija, koje se bave ekologijom i srodnim granama. Do sada je objavio 143 naučna rada i četiri knjige čiji je autor ili koautor. „Pod nogama“ ima čitavu Srbiju, Makedoniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.
Stanković je u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica od samog početka, punih 20 godina. Zato ga na početku razgovara za M novine pitamo da li su ove dve decenije, koliko istražuje Zasavicu, brzo prošle.
– Sada kada o tome razmislim, prošlo je brzo ovih 20 godina. Počelo je tako što smo čuo da su krenula neka istraživanja bare preko Save. Pozvao me je Simić (prim. aut. Slobodan Simić, upravnik rezervata) da se priključim timu. I ja sam otišao na prvi teren, gde sam već zabeležio neke retke vrste koje su ukazivale da je moguće da tu bude neka vrlo interesantna priča. Tako je krenula priča sa Zasavicom, dosta sam i samoinicijativno krenuo da obilazim terene, uz dogovor sa njima. A kada je 1997. godine rezervat stavljen pod zaštitu, krenuli smo planski deo istraživanja koje traje svih ovih 20 godina.

Na šta se za ovih 20 godina posebno ponosni? Mislim na otkrivene biljne i životinjske vrste čije je Zasavica stanište.
MIHAJLO STANKOVIĆ: Za 20 godina koliko se rade istraživanja u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica je pronađeno 102 nove vrste za Srbiju, od toga sedam novih vrsta za ceo Balkan. Ono što je po meni učinilo preokret u zaštiti i istraživanju je pronalazak umbre, slatkovodne ribe, koja se smatra retkom i zaštićenom vrstom. Ubeđen sam da kojim slučajem nismo nju našli, pitanje je koji nivo zaštite bi dobili i kako bi išlo dalje istraživanje. Ona je dala pečat daljem istraživanju, jer te 1996. kada je pronađena, Zasavica je bila jedino stanište umbre u Srbiji i to je dalo najviši nivo zaštite.
Kada smo počeli sa istraživanjima, procena je bila da na Zasavici živi 90 zaštićenih vrsta ptica, da bi se ispostavilo da je na Zasavici bilo 120 zaštićenih vrsta ptica. To je bilo pre 20 godina, a zaključno sa ovom godinom imamo 216 vrsta. Ono što je mnogo bitnije je broj gnezdarica, koje ostaju ovde tokom cele godine i tu obavljaju svoj reproduktivni proces, a njih je 111 vrsta, što je jedna fantastična slika. Ali ipak zaostajemo za istorijskim podacima. Naime, područje severne Mačve od 1893. do 1895. godine su istraživala braća Dombrovski, koji su nam ostavili dragocene ornitološke i istorijske podatke, kao i podatke o stanju staništa, te možemo na osnovu upoređivanja staništa da vidimo promene koje su se događale. Mi i dalje imamo oko 10 gnezdarica koje smo izgubili, a koje su braća Dombrovski zabeležili ovde, ali zato imamo i neke nove gnezdarice koje oni nisu beležili ni u preletu.

Dabar se 2004. godine ponovo vratio na Zasavicu.
2004. godine je u okviru međunarodnog projekta koji su sproveli Ministarstvo, biološki fakultet i nemačka asocijacija za očuvanje i zaštitu prirode, vraćena populacija dabra na Zasavicu. Prvih godinu i po dana išlo je prilagođavanje i prema našim procenama oko 90 odsto te prve populacije se zadržalo ovde i zasnovalo porodice. Reproduktivni period je bio jako dobar, po dva mladunca su imali. Danas, nakon 13 godina populacija dabra se raširila dobrim delom severne Mačve, do Drine i Jadra su stigli, kao i Savom uzvodno do Bosne i nizvodno do Šapca i Obrenovca. Koliko će se dalje širiti zavisi samo od jednog faktora, čoveka, koliko on njima svojim delovanje bude dozvolio. Dabra je nekada u Vojvodini bilo na više lokacija, to znamo prema ostacima skeleta prilikom arheoloških iskopavanja. Međutim, njegovo nestajanje je uglavnom vezano za onaj period kada je Vojvodina počela da isušuje bare i močvare i poplavne šume, da bi širila obradive površine. Tako da je sada populacija dabra svedena samo na preostale zaštićene delove nekog rezervata ili nacionalnog parka. Uništavanje staništa se može lepo videti i na primeru same Zasavice. Prema austro-ugarskim kartama, plavna zona Zasavice je bila 25.000 hektara, a sada je zaštićeno 1.800 hektara.

Koliko su se turisti koji posećuju SRP Zasavica za ovih 20 godina promenili?
Nekako mi se čini da su u početku bili mnogo više zainteresovani, više su bili okrenuti prirodi, imali smo mnogo više edukativnih pešačkih tura. Sada sam u ovoj godini imao samo jednu pešačku turu, što je u odnosu na sedam, osam do 10, koliko ih je bilo pre 15 godina, katastrofa. Škole koje nam dolaze uzimaju samo onaj osnovni paket koji podrazumeva priču i eventualno vožnju brodom. Ranije su nam dolazile škole sa pripremljenim programima iz biologije ili poznavanja prirode, gde su đaci učestvovali u nekom istraživanju. Danas turisti traže komoditet u prirodi. Imao sam situacija da me pitaju zar oni po travi da gaze. A kako upoznati prirodu ako se betoniraju sve staze kojima se šeta.
Ja sam 20 godina u Zasavici, ali imam iza sebe 32 godine terenskog istraživanja i gde god da odem vidim taj negativni antropogeni uticaj. Danas je teško naći one koji su spremni da obuju čizme i da odu u onu istinsku prirodu, u divljinu gde nema staze, signala, interneta. Čovek je zaboravio da gleda u prirodi svojim očima, on 90 odsto stvari sada ne primeti.