SADA & OVDE

Crna Afrika

Skror svakog dana na putu za Laćarak prolazim pored novog mitrovačkog tržnog centra koji se gradi na mestu na kom su se nekad prostirale hale industrije nameštaja i unutrašnje dekoracije 1. Novembar. Objekat Lidla, rekla bih, biće prvi završen i eto nama još jednog hiper marketa u kom ćemo trošiti novace koje nemamo. Inače, objekti tog budućeg tržnog centra nisu ništa impresivo, prizmene zgrade od lakog materijala. Međutim, neuporedivo je impresivnija infrastruktura koja se završava oko tih „kutija od lakog materijala“. Asfaltiraju se pristupne saobraćajnice, pravi se paparalelan put sa bulevarom od Lipe do Crvene česme. Seče se bulevar i postavlja još jedan semafor da bi se moglo i iz pravac grada ući u tržni centar, postavlja se behaton, uređuju parkinzi, pešačke staze… I sigurna sam da svi ti radovi koje Grad Sremska Mitrovica finansira koštaju mnogo, mnogo više od „kutija od lakog materijala“. Ali, šta da se radi. Tako stoje stavri sa današnjim investitorima. Moraš im dati sve, i ono što imaš i ono što nemaš samo da bi ih privoleo da dođu baš kod tebe i otvore svoj pogon, trgovinu, šta god. Ima još da pevaš ako uspeš u tome.

Nekad su nas u školi učili šta je to kolonijalizam i neokolonijalizm. To je tada vilo u modi i o tome se na sva usta govorilo. Primer kolonijalne sile svakako je bila Velika Britanija, imaperija u kojoj sunce nikad nije zalazilo. Ta kolonijalna sila, učili su nas, eksploatisala je ceo svet, Afriku, Aziju, a naročito Indiju i Indijce koji su bili naši osobiti prijatelji i nesvrstani kao što smo i sami bili. Britanija, kažu, napravila je u Indiji tokom 19. i 20. veka, pruge, mostove, uvela telegraf, struju, izgradila bolnice, škole, napravila puteve… Ali, sve su to Britanci gradili samo da bi mogli da pljačkaju Indiju, a ne zato što su hteli da im dižu živitni standar i ulažu u infrastrukturu, današnjim rečnikom rečeno. U prevodu, Britanci su morali da investiraju u pruge i puteve, mostove i tunele da bi mogli da izvlače sirovine iz svojih kolonija. Nisu tražili od kolonija da naprave puteve i pruge nego su siroti to sami finansirali.

Danas je situacija sa investitorima malo drugačija. Mi, koji smo nekim „čudnim spletom okolnosti“ jednu relativno normalnu državu rasturili ko bugarsku skupštini i napravili šest država, od kojih je pet apsolutno nenormalno, dakle mi sada očekujemo investitore, pošto smo svoj kapital rasfućkali. Nekad su se takvi investitori zvali  (neo)kolonijalni osvajači, ali danas im drugačije tepamo. Ali, da stvar bude još zanimljivija, sad mi moramo da napravimo i puteve i pruge, mostove i tunele da bi investitori došli i zarađivala na nama. Ako ne budu zarađivali, neće ni doći, to je jasno ko dan. I još moramo da im damo i u kešu. A nekad i sve to bude malo, pa oni odu dalje gde im daju više…

Nisam zlurada, jasno mi je kako to sve funkcioniše. I uopšte ne zameram što se u konkretnom slučaju Lidla toliko ulaže. Sve će to ostati ovom gradu, kao što je ostalo i Indiji kad su Englezi otišli. Samo mi je malo žao što smo došli u položaj kolonije iz crne Afrike. Ali, kad malo bolje razmislim, sve smo to zaslužili. Pitanje za milion dolara je šta je početkom 90-ih mislio ovaj tužni i bedni narod koji je pošao za kojekakvim vagabunadama, ratnim huškačima i profiterima u krvavi pokolj sa komšijama? Verovatno ništa. A oni što su ih huškali, e oni su mislili da će biti „Britanci na Balaknu“, međutim, posle svega, ispali smo crna Afrika, da crnja ne može biti. I srećni ko kučići u liftu što će nam doći Lidl.