LSK I LSK-OVCI: OTRG­NU­TO OD ZABO­RA­VA – ŽELJ­KO ŠEIK SIBA

„Bicikl“ za pam­će­nje

Sa 13 – 14 godi­na već je igrao u pod­mlat­ku LSK-a. Želj­ko Šeik Siba (55) je pri­pa­dao je jed­noj od naj­ta­len­to­va­ni­jih gene­ra­ci­ja laća­rač­kih fud­ba­le­ra, gene­ra­ci­ji koja možda i nije naj­bo­lje od sebe dala baš LSK-u, ali toj gene­ra­ci­ji mora biti opro­šte­no, jer je svoj igrač­ki zenit dosti­za­la u deve­de­se­tim godi­na­ma, godi­na­ma rata, godi­na­ma ras­pa­da jed­nog siste­ma i nači­na živo­ta.

Sklad­no gra­đen, fizič­ki spre­man u pra­voj meri, živa­han i šar­man­tan, Šeik je bio fud­ba­ler lepog pote­za. Izra­zi­to talen­to­van i kre­a­ti­van, sa lop­tom je mogao da napra­vi čuda, ali znao je i da „poslu­ži“ sai­gra­ča. Bez veli­kog „fizi­ka­li­sa­nja“ Šeik je imao svo­je fin­te, a ostao je upam­ćen po čuve­nom „bici­klu“, dri­blin­gu koji su mno­gi veli­ki igra­či prak­ti­ko­va­li, a koji je ostao zau­vek vezan za onog pra­vog, koji se zvao, a ne pre­zi­vao, Ronal­do.

Odav­de su prav­ci Jugo­sla­vi­je

U arhi­vi RTS-a sigur­no posto­ji sni­mak „Indi­rek­ta“, kult­ne sport­ske emi­si­je koju je vodio čuve­ni Mar­ko Mar­ko­vić, u kojoj se pomi­nje eki­pa u malom fud­ba­lu u kojoj je Šeik igrao.
– Tada nam je spon­zor bila fir­ma „Bosut komerc“ i sećam se „Indi­rek­ta“ u kom je sni­mlje­na tabla na kojoj piše Bosut na ula­zu u selo, neke pat­ke pre­la­ze uli­cu, a Mar­ko Mar­ko­vić kaže: „Odav­de su prva­ci Jugo­sla­vi­je u malom fud­ba­lu“. To nikad neću zabo­ra­vi­ti, sme­je se Siba.

Na dru­štve­nim mre­ža­ma mogu se i dan danas pogle­da­ti ti dri­blin­zi, ali nema sni­ma­ka Sibi­nog „bici­kla“ tako da se čita­lac mora oslo­ni­ti na dobro­na­mer­nost ovog auto­ra i neu­mr­lo seća­nje navi­ja­ča i sai­gra­ča. Uosta­lom, negde na tava­nu Sib­ni­ne poro­dič­ne kuće u laća­rač­kom Četvr­tom šoru, par­ki­ran je suve­nir, deo sta­rog bici­kla koji je dobio na opro­štaj­noj utak­mi­ci koju je odi­grao za LSK pro­tiv erde­vič­ke „Slo­ge“. Bicikl kao meta­fo­ra, kao pri­zna­nje za maj­sto­ri­je koje Laćar­ci nisu zabo­ra­vi­li.

Igrao je u počet­ku na pozi­ci­ji desnog kri­la, a kako sam kaže, zavr­šio je kao polut­ka. Za prvi tim LSK-a zai­grao je 1987. godi­ne, ali tih godi­na u LSK-u su igra­li sve sami prvo­li­ga­ški igra­či, tako da je sva­ki minut na tere­nu za mla­dog igra­ča tada bio pre­mi­ja.

U LSK-U: Sto­je Mile Vule­tić, Bole Laza­re­vić, Sta­no­je Simi­kić, Đor­đe Sko­ru­pan, Bra­ne Mari­čić, Goran Petro­po­ljac, Lale Vule­tić, Dra­gan Jova­no­vić. Čuče Milan babić, Želj­ko Šeik, Ivi­ca Gom­bar. Đor­đe Kuzmi­nac, Voja Divljak.

– Panić, Dro­nić, Vet­mić, sve fud­bal­ske veli­či­ne … A u špi­cu Vla­da Mal­ba­šić i Ivi­ca Gom­bar. Kad dobi­jem pet minu­ta na tere­nu, ja sam bio sre­ćan kao malo dete, kaže Šeik.
To vre­me u LSK-u niko, ko je zai­grao zele­no – belom dre­su, neće zabo­ra­vi­ti. Šeik pri­ča kako su redov­no odla­zi­li na pri­pre­me i let­nje i zim­ske, još kao igra­či u pod­mlat­ku. Seća se očin­skog odno­sa sta­ri­jih fud­ba­le­ra, a sa poseb­nom emo­ci­jom govo­ri o Dra­gi­ši Pani­ću, legen­dar­nom gol­ma­nu LSK-a.

– To su bili neza­bo­rav­ni momen­ti, igra­či su se vole­li i dru­ži­li i to vre­me se nikad više ne može pono­vi­ti. Dobro smo se pri­pre­ma­li, dosta radi­li i tre­ni­ra­li, ali to smo radi­li iz ljuba­vi. Nije tu bilo nika­kvih nova­ca. Pet­kom i nede­ljom veče­ra u klu­bu, igra­či su se zapo­šlja­va­li i to je bilo sve. Kasni­je, kada je pri­vat­ni kapi­tal ušao u fud­bal, sve je bilo dru­ga­či­je. I sama igra se pro­me­ni­la, isti­če Šeik.

Do 1991. godi­ne Šeik je igrao u LSK-u, zatim je kre­nu­la njego­va goto­vo „pro­fi“ kari­je­ra po srem­skim klu­bo­vi­ma. Pla­ti­če­vo, „Rad­nič­ki“ Šid, Rav­nje, Erde­vik, „Big bul“ Bačin­ci, pono­vo Erde­vik, mitro­vač­ki „Rad­nič­ki“ i na kra­ju LSK. Gde je počeo, tu je i zavr­šio igrač­ku kari­je­ru, po svo­joj želji.

– Kada sam se vra­tio u LSK 2005. godi­ne, igra­li smo u Srem­skoj ligi. Tada je tre­ner bio Niko­la Budi­šić. U eki­pi su sve bili jako mla­di igra­či, nije bilo sta­ri­jih i već tada se ose­ti­lo da nema igra­ča. A danas je još gore. Niko neće da igra, svi bi samo mobil­ne tele­fo­ne, kla­di­o­ni­ce … Ne znam, možda bismo i mi bili takvi da je u naše vre­me bilo tih čuda, ali nije. Mi nismo ima­li ništa, nama je lop­ta bila sve. U Laćar­ku si nekad mogao da napra­viš pet eki­pa, sva­ko selo je ima­lo igra­če. Danas posto­ji ško­la fud­ba­la u Mitro­vi­ci i svi bi hte­li u „Zve­zdu“ ili „Par­ti­zan“. Deca igra­ju u pio­ni­ri­ma, već kad dođu do pod­mlat­ka odu­sta­ju, kaže Šeik.

Dule bez ruka­vi­ca

– U osnov­noj ško­li sam se bavio svim spor­to­vi­ma, sem košar­kom. To nisam voleo da igram, nisam imao ni visi­nu i jed­no­stav­no nisam ni hteo. I jed­nom pri­li­kom nastav­nik Pika mi nare­dio da dođem da igram neku košar­ka­šku utak­mi­cu, ali ja se nisam poja­vio. Bio je jako ljut na mene, iako me je mno­go voleo. I posle toga, pozo­ve me i baci bok­ser­ske ruka­vi­ce i kaže, ako hoćeš sta­vih, ako nećeš ne moraš. Kad me je dohva­tio… Boga­mi nije mi bilo sve­jed­no. I tu se i ja na njega nalju­tim. Među­tim, posle smo se izmi­ri­li. Sve je tra­žio nači­na da se pomi­ri­mo, čak mi je dao da oce­nju­jem đake iz nižih raz­re­da, direkt­no u dnev­nik, seća se Siba omi­lje­nog nastav­ni­ka Goj­ka Vrsaj­ko­vi­ća Pike.

Kao rasni fud­ba­ler, Šeik je godi­na­ma igrao mali fud­bal. A upra­vo se na malom tere­nu belo­da­no vidi ko zna, a ko ne zna. Šeik je znao. Njego­va eki­pa je više puta bila prvak Voj­vo­di­ne i Jugo­sla­vi­je, neko­li­ko puta su osva­ja­li mitro­vač­ki zim­ski tur­nir, i ne samo mitro­vač­ki.

SA MALOG FUD­BA­LA: Sto­je Pre­drag Mar­ko­vić Cuka, Lale Vule­tić, Želj­ko Nova­ko­vić, Slav­ko Her­ceg, Đor­đe Pavlo­vić Sića. Čuče Dra­gan Vule­tić, gol­man Ivan Vuko­vić, Raj­ko Čuto­vić, Dra­ško Sla­do­je­vić i Želj­ko Šeik

– Mali fud­bal smo igra­li goto­vo pro­fe­si­o­nal­no. Nekad je posto­ja­la i liga u malom fud­ba­lu i ta naša eki­pa, u kojoj su izme­đu osta­lih bili Raj­ko Čuto­vić, Jovi­ca Polo­vi­na, Pre­drag Mar­ko­vić Cuka, Milen­ko Sto­ja­no­vić Keza, je neko­li­ko puta bila prvak lige. I tur­ni­ri u malom fud­ba­lu su bili masov­ni­ji. U Mitro­vi­ci je bilo po 200-300 eki­pa iz cele tada­šnje Jugo­sla­vi­je. Da ne pri­čam o nagra­da­ma. Nagrad­ni fon­do­vi su bili veli­ki, tako da smo, sećam se, od nagra­de koju smo osvo­ji­li jed­ne godi­ne direkt­no iz Škot­ske naru­či­li kom­plet­nu opre­mu za sve igra­če, pri­ča Siba.

I na kra­ju, tre­ba reći da se Želj­ko Šeik ne odri­če fud­ba­la ni u šestoj dece­ni­ji živo­ta. I danas igra mali fud­bal za vete­ra­ne. Ne kaže se za džabe da ljubav pokre­će sve. A možda je fud­bal naj­bo­lji pri­mer i potvr­da ove reče­ni­ce. U Sibi­nom slu­ča­ju to sva­ka­ko jeste.

Sve­tla­na Ćosić