Atomski zdesna

Atomski zdesna i atomski sleva bile su naredbe tokom pešadijske obuke u JNA. Mudri vojni zapovednici su smatrali da se atomski udar može preživeti bacanjem na zemlju u stranu, suprotno od one strane gde bi eksplodirala atomska bomba. Zato su desetari tokom vojne vežbe zamišnjenog atomskog udara sa desne strane izdao naredbu „Atomski zdesna“ po čemu su vojnici morali odmah da se bace u levu stranu. Kolaju priče nekadašnjih vojnika da su desetari birali da ovu naredbu izdaju baš kada se sa leve strane nađe neka bara ili blato, jer atomski napad ne bira.

Nama se prošle nedelje desio „atomski“ napad i nekako smo sami skočili u blato. Išli smo od šoka, preko neverice, do ponavljanja i prihvatanja da kada se dese dva masakra u tri dana, to na ogromnu žalost postaje mogućnost. Dva mlada bića su pucala u svoje vršnjake uglavnom, doneli su suze, cveće i reke rastopljenog voska po ulicama. Sada preispitujemo sistem vrednosti, promociju nasilja, krivicu države, nedostatak psihologije, uticaje interneta, sve moguće okolnosti. Bivši ministar prosvete nam je rekao „eto nam zapade vredosti“ (parafraza), a najbolji odgovor na to je nađen na tviteru „Južni vetar ne duva sa zapada, nego sa prvog kanala“. Sada se razoružavamo, dovodilo policajce u školu i tek pomalo prihvatamo da nam je potrebna psihološka podrška i psihoterapija.

Školama nedostaju psiholozi. Tačno je. Nedostaju i defektolozi i logopedi i pedagozi. I to ne po jedan, već nekoliko na svaku školu. Ali školski sistem proizilazi iz našeg sistema vrednosti. Čak i kada su škole bile autoritetnija mesta, psiholozi i pedagozi nisu bili podrška učeniku već nastavnička kazna. Zapitajte kada su stručne službe u školi pozvale učenika da popričaju tek onako: kako si, koji predmet najviše voliš, šta ti se ne dopada, imaš li simpatiju, jesi li zaljubljen, s kim se družiš, je li kod kuće sve u redu?! „Idi kod psihologa“ – to je disciplinska mera nastavnika, kazna i podsmevanje okoline. Mi sistemski ne prihvatamo važnost mentalne higijene.

Nije samo naš urušen sistem vrednosti razlog što je dečak uzeo i pucao u svoje drugove, masovna ubistva su se desila i u mnogo uređenijim društvima. To dete je rešilo da nanese nepovrativu bol drugima. Ali malo po malo, pa na krupno sve oko nas promoviše nasilje, rijaliti programi, serijski programi, društvene mreže. Kaže predsednik da deca ne gledaju televiziju. Tačno, ali sve sa televizije je automatski preneto na internet. Takođe, sve što se desi, prenosi se na celokupno društvo. Ne može biti da do 8. marta bude ubijeno devet žena. Ne može biti da eksplicitne scene seksa i nasilja budu na državnoj ili bilo kojoj drugoj televiziji naveče u porodičnom terminu. Ne može biti da smo prihvatili laktanje i guranje, nepomeranje na ulici,  svađanje, da smo zaboravili da kažemo dobar dan, da nas ne bude sramota kad nam kažu „sram te bilo“. Ne može da nam na zidovima crtaju haške optuženike, da nam na televizijima u jutarnjim programima priča šta hoće. Nisu ni deca neka odvojena bića od svojih roditelja, ako se u kući gleda rijaliti, dete će sve znati o rijalitiju, ako se u kući sluša Bah, dete će znati za Baha. Nedostatak empatije deca su mogla da poprime u kući i zato pored šoka šta nam se desilo, šokira nas kako pojedinci prave šale od toga.

Nasilje u školi ne može da se prećutkuje. U ovakvim okolnostima više ništa nije dečja čarka. Ne može nastavnica da prećutkuje što druga deca šikaniraju neku devojčicu jer ona ne nosi telefon u školu. U školu se nose knjige i olovke, ne telefoni. Ili da nekog dečaka šikaniraju zbog marke patika koje nosi. On će isto trčati u tim patikama kao i ova druga deca u poznatoj marki. Ne možemo da dopustimo da nam prođe što nastavnici izmaknu stolicu ili što učenik udari direktora sicom od bicikla ili što deca od dvanaest godina zapale čoveka. Ne možemo.

Mi godinama ne vidimo atomski ni sleva ni zdesna, jer sa strane su blato i bare. Sada smo na gorak način dobili desetarevu naredbu „Atomski zdesna“ i zalegli uleva u blato. Razgovarajte jedni sa drugima! Potražite stručnjaka za savetovanje, pre nego što drugi primete da vam zatreba! Pitajte jedni druge kako ste! Pozdravite jedni druge na ulici! Prevedite nekog starijeg preko ulice! Poklonite nekom cvet! Osmehnite se svaki dan i sebi i drugima!

Čitanka

Uz veliko saosećanje, porodicama straladih upućujem saučešće, a preživalima želim brz oporavak.